Razgovor sa ing. Miodragom Zarićem
Hiperbarična medicina
“Primena kiseonika pod povišenim pritiskom, višim od atmosferskog, predstavlja napredak koji se po značaju može porediti sa otkrićem transfuzije krvi i antibiotika,” rekao je Dr J.H. Jacobson iz bolnice ‘Maunt Sinaj’, na Prvom kongresu medicine u Amsterdamu.
Hiperbarična medicina proučava i u praksi primenjuje povoljne terapijske efekte kiseonika pod povišenim pritiskom. To je u svetu priznata terapija koja smanjuje broj bolničkih dana pacijenta. Ugledni inženjer Miodrag Zarić, u vreme sankcija 1994.godine, u vreme nedostaka lekova i medicinske opreme i velikog broja povređenih u ratnim operacijama, osniva prvi hiberbarični centar u Srbiji. Za više od dve decenije rada kroz Centar za hiperbaričnu medicinu prošlo je stotine hiljada pacijenata iz Evrope, sveta i okruženja. Centar se razvijao pod nadzorom primarijusa dr Nikole Dekleve (1926-2003), pionira svetske hiperbarične medicine u svetskim razmerama, koji je bio i prvi direktor ove značajne ustanove. Specijalna bolnica sada ima tri centra – u okviru Instituta za ortopedsko-hirurške bolesti – “Banjica”, Instituta za histofiziologiju Medicinskog fakulteta i u okviru Specijalne bolnice “Merkur” u Vrnjačkoj Banji. U Specijalnoj bolnici za hiperbaričnu medicinu osnovana je i laboratorija za fundamentalna istraživanja.
Gospodine Zariću, kako ste odlučili da pokrenete Centar za hiperbaričnu medicinu?
Ja sam poznavao šta hiperbarična medicina može da uradi, bavio sam se ronjenjem koje uvek prati komore i onda sam znao gde komora može da bude jako delotvorna. U jeku rata i sankcija, 1992. godine, nedostajali su lekovi , bilo je mnogo ratnih povreda, amputacija, gasnih gangrena, mnogo umrlih. Čovek u takvoj situaciji razmišlja kako da pomogne svojoj zemlji. Ja sam mislio da ću najviše pomoći ukoliko obezbedim da se ti ranjenici, koji dolaze sa ratišta, što bolje zbrinu, da im se spasu životi, ekstremiteti. Želeo sam da ostavim nešto iza sebe, nisam krenuo da zaradim, zato je Centar, možda, postao tako veliki i značajan.
Kako ste se pripremali?
Pripremajući se, ja sam obišao 30-tak centara za hiperbaričnu medicinu u celom svetu, video kako rade. Čak sam naišao na gravuru na kojoj se Aleksandar Makedonski spušta u more u jednoj staklenoj komori. Mi smo s radom krenuli 1994. godine, ali trebalo je da lekari budu edukovani. Zbog toga sam organizavao i seminar u Miločeru. U to vreme sankcija, zakupio sam tri aviona, nabavio kerozin i organizavao dolazak 220 lekara. Dvadeset najpoznatijih stručnjaka iz sveta je doslo i držalo predavanja. Presudio je i ugled tadašnjeg direktora dr Nikole Dekleve, koji je bio poznat u svetu. Strani stručnjaci su došli i pored zabrana svojih zemalja.
Štampali ste i časopis?
Da, štampali smo časopis “Hiperbarična medicina - novosti” i besplatno ga delili na 1500 adresa lekara, kako bi se oni informisali o hiperbaričnoj medicini.
Časopis je uradio dosta u smislu informisanja, jer su lekari vrlo malo znali o hiperbaričnoj medicini. Tu su uglavnom bili prevedeni strani radovi i neka naša iskustva. Do tada hiperbarična medicina nije postojala ni u osnovnim ni u postdiplomskim studijama. Sledeći korak je bio verifikovati znanje lekara, tako da smo 1997. godine, otvorili subspecijalističke studije na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Znači lekari - specijalisti dolaze i upisuju subspecijalističke studije koje traju godinu dana. Predavalo je nekoliko naših profesora, a pozvali smo i stručnjake iz sveta koji su tu granu medicine stvarali. Tu je bilo 27 visiting predavača. Alesandro Maroni (Italija), Jordi de Sola (Španija) samo su neka od značajnih imena. To je bila prva međunarodna škola za hiperbaričnu medicinu u Evropi i jedna od prvih u svetu.
Dobili ste i akreditaciju?
Dobili smo akreditaciju 2013. godine od Evropskog komiteta i Evropskog koledža za hiperbaričnu medicinu, kao prva škola tog tipa sa Medicinskog fakulteta U Beogradu, tako da se diploma Medicinskog fakulteta subspecijalističkih studija za hiperbaričnu medicinu priznaje svuda u Evropi. To je bio veliki uspeh. Veliko je zadovoljstvo kada čovek vidi da se njegov san ispunjava i da smo postali vodeći u svetu.
Odakle dolaze pacijenti?
Za ovo vreme, preko dve decenije rada, imali smo više desetina hiljada pacijenata. Pacijenti dolaze iz celog sveta, Amerike, Evrope, Rusije, Kuvajta, Emirata i zemalja regiona. Dolaze i sportisti, ragbisti, košarkaši, fudbaleri. Dolaze prvo radi bržeg oporavka posle povrede, jer hiperbarična komora skraćuje vreme oporavka. Drugo, tretman u komori je jako dobar u pripremama sportista, kada se izlažu velikim naporima.
Godine 2014. u Buenos Airesu ste izabrani za predsednika Svetske asocijacije za hiperbaričnu medicinu?
Da, tačno. To je bilo veliko priznanje za moj rad. U jakoj konkurenciji sam izabran. Nikada sa ovih prostora niko nije bio predsednik svetske asocijacije u medicini. Neki su se i bunili, posebno jedan lekar iz Australije, jer ja sam inženjer a ne lekar. Dobio je interesantan odgovor od Amerikanaca koji su mu pokazali spisak nagrađenih Nobelovom nagradom za medicinu, gde se jasno vidi da nisu svi lekari, da među dobitnicima ima i inženjera. Australijanac je zanemeo. To je bila kruna moje karijere. Jako sam zadovoljan što sam u kritičnom trenutku pomogao svom narodu, što sam pomogao nauci i što sam postavio i afirmisao tu granu medicine da bude prepoznatljiva u svetu.
Pokazalo se da je HB komora korisna za bolest autizma kod dece?
To je naučno još nepotvrđeno, ali rezultata ima. Na poslednjem kongresu u Kejptaunu data je preporuka da se deca obolela od autizma tretiraju u hiperbaričnim komorama. Pre sedam godina smo krenuli da tretiramo decu obolelu od autizma, na jedini i pravi način, a to je da radimo besplatno. Znači, ni država ni organizacije, niko ne daje nijedan dinar. Tada smo otvorili vrata poverenja sa roditeljima. Ovde se vidi napredak, ukoliko dete ne govori - posle tretmana brže progovori, počne smislenije da govori, a, što je najvažnije, socijalizuje se. Bez obzira na to što ti rezultati još nisu veliki, ja sam presrećan što im pomažem.
Koja bi bila vaša poruka?
Bilo šta da se radi, treba da se radi punim srcem i da postoji jasan cilj. Čovek svo svoje znanje treba da usmeri jednom cilju. Mi smo uspeli, cilj smo postigli i naš Centar je prepoznatljiv u svetu.
Direktor Specijalne bolnice za hiperbaričnu medicinu je inženjer dr Mariana Sedlar.
Pitamo je, šta očekuje pacijenta kada dođe?
Svakog pacijenta koji dođe u Centar moraju prvo da pregledaju naši lekari, koji procenjuju da li je pacijent indikovan i propisuju mu terapiju. Lekar propisuje terapiju koja je definisana na kojem će pritisku pacijent boraviti tokom terapije, zatim vremenu kojie će provesti u komori, kao i broj ulazaka. Posle toga, pacijent može da uđe u komoru. Ova grana medicine je vrlo bezbedna i ima malo relativnih kontraindikacija. Što se tiče boravka pacijenta unutar hiperbarične komore, mi imamo višemesne komore gde uvek sa pacijentima u komoru tokom terapije ulazi ili medicinska sestra, ili tehničar ili lekar. Pacijenti nikada nisu sami unutra, ovo je vrlo bezbedna oprema i sa te strane, pritisak povišeni se postiže vazduhom, a pacijenti kiseonik udišu preko maske. Postoji neprestana komunikacija, pored toga što pacijenti imaju pratioca, nekog od medicinskog osoblja, postoji stalna komunikacija sa kolegom koji upravlja komorom. Osim vizuelne komunikacije preko monitora, postoji i audiokomunikacija, tako da je praktično svaki pacijent praćen istovremeno sa dva mesta, medicinske sestre unutar komore i spolja, tehničara pored monitora.
Kakva je tehnologija u svetu?
Mi pratimo razvoj tehnologije. U svetu je trend da se hiperbarične komore koje se koriste za kliničku primenu konstrukciono što više razdvoje od ronilačkih komora i da se tretiraju kao medicinski uređaji i da se omogući, praktično, produžena intenzivna nega unutar hiperbarične komore. Tako, osim hiperbarične komore same po sebi, razvija se i prateća oprema, odnosno prilagođava se oprema koja bi trebalo da pruži pacijentu, koji je u kritičnom stanju, jednake uslove kao da je na intenzivnoj nezi. Znači, razvija se pored samih komora i prateća oprema. Mi to sami ne razvijamo, ali smo u vezi sa svetskim proizvođačima, na primer, u stalnom smo kontaktu sa “Hauxom” iz Nemačke.
Dr Sedlar kakva je tehnička oprema?
Nas je ovde nekoliko inženjera. Tehnički deo osoblja je jako dobro obrazovan i osposobljen. Tehnički direktor je mašinski inženjer Petko Zarić, koji je vrlo dobro upućen u održavanje uređaja, naši tehničari su vrlo dobro obučeni. Ovde je suština da se ne dođe u nepredviđenu situaciju i da oprema ne zakaže, jer to je terapija koja mora svakodnevno da se obavlja. Mi sebi ne dozvoljamo taj luksuz da nam se nešto pokvari, a ukoliko dođe do nekog kvara to se otklanja, praktično, odmah.
Da li pomažete roniocima?
Svi ronioci moraju da vrše godišnje preglede - test barofunkcije ili test osetljivosti na kiseonik. To su stvari koje mi radimo ovde roniocima bez ikakve nadoknade. Većina sportskih klubova koji imaju potrebu za redovnim lekarskim pregledima, naročito test barofunkcije i osetljivosti na kiseonik, rade ovde kod nas.
Pripremili: Dario Mirović i Marko Radoš
Pogledajte galeriju
.png)
.jpg)
