Neposredno posle povratka s uspešne operacije koja je nad njim obavljena u Hjustonu, krajem septembra 1982. godine, posetio sam akademika Isidora Papa u njegovom stanu na Dorćolu. Bio je željan društva, pa se naš razgovor, ili pre njegov monolog, koji sam ja nepotrebno prekidao pitanjima, otegao u beskraj. Ali, čuo sam neke istine koje ugledni profesor nikada, ni pre, niti posle toga, nije iznosio u javnost. Možda je to odlučio, jer se malo pre toga pojavila memoarska knjiga generala Gojka Nikoliša, inače njegovog prijatelja, saborca i kolege, u kojoj su opisani mnogi ratni događaji koje su zajedno proživeli.
Primetivši da, po navici, snimam razgovor, zamolio me je da, ako budem smatrao da je ono što priča zanimljivo i poželim nešto od toga da objavim, to svakako učinim tek nakon njegovog odlaska. Taj njegov amanet ostao je zabeležen na magnetofonskoj traci.
Učinilo mi se da je najzanimljiviji deo profesorove priče, ipak, bio onaj koji se odnosio na rat. Reč je o fragmentu većeg opusa.
– Mostar je bio jedinstveni grad u našoj zemlji, posebno za vreme rata. Godine 1941. u njemu se kretalo slobodno, a partizani su s Veleža silazili u grad i izvodili raznorazne akcije. Sećam se da su jednom bili u severnom logoru da bi, presvučeni u domobranske uniforme, dovezli kamion, natovarili ga municijom i odvezli ga dosta rđavom cestom na vrh Veleža, u Dobrću.
Među Mostarcima tih dana bilo je velikih junaka, kao što su Meha Trbonja, Laca, Ćimba, Enver Ćemarović i mnogi drugi…
Bio sam lekar u mostarskoj bolnici nakon što sam pobegao iz Sarajeva, gde sam bio na prisilnom radu u Vojnoj bolnici, jer me je tražio Gestapo… Bilo je to negde avgusta meseca. Nisam nikad nosio žutu traku, jer je to bilo ispod mog i svakog ljudskog dostojanstva, a uz to, s njom bih bio lako prepoznat kao Jevrejin i sigurno bi me odveli u logor, kao što su to učinili sa celom mojom familijom.
Sva moja porodica je nastradala: sestru su ubili 13. decembra 1941. godine na brdu u Brčkom i bacili s mosta skupa s 267 Srba i Jevreja, a braća mog oca, sestre moje majke i svi drugi stradali su u logoru u Jasenovcu, tako da od moje rodbine gotovo niko nije preostao.
Nikada nisam razmišljao o tome koji je prelomni trenutak to bio, šta je odredilo da obučem partizansku uniformu. Otišao sam u Mostarski bataljon i našao se na Boračkom jezeru, gde smo imali bolnicu u kojoj sam radio do juna 1942. godine, kada su nas napali četnici, pa smo preko Crnog polja otišli na Tisovicu i tamo bili sve do dolaska proleterskih brigada koje su zauzele Konjic. Tada smo i mi zaposeli Ostrožac. Tu sam se prvi put sreo s Gojkom Nikolišem, a to naše upoznavanje prati jedna anegdota koju je i on zabeležio u svojim memoarima. Naime, odmah me je upitao treba li mi još neki materijal. Odgovorio sam da mogu ja njemu da dam, ako mu je potrebno.
Ostao sam s Mostarcima u Dugama kratko vreme, a posle su me povukli kao hirurga – moram reći nesvršenog hirurga, jer sam medicinu završio 1937. godine, ali imao sam izvesna iskustva, pa sam zato radio na hirurškom odeljenju. Nakon izvesnog vremena Gojko Nikoliš me je povukao u hiruršku ekipu Vrhovnog štaba. Šef hirurgije, pamtim, bio je doktor Đura Mešterović.
Tada smo učestvovali u bici za Kupres. Nismo ga osvojili, a imali smo mnogo ranjenika i operisali ih u prilično teškim uslovima. Sanitetskog materijala imali smo malo, nije bilo čak ni sredstva za anesteziju, ali moram reći da je u takvom partizanskom ratu, s etičkog stanovišta, bilo važno za borce da znaju da imaju hiruršku ekipu za sobom, da su svesni da će im se pružiti sva moguća pomoć. Oni nisu znali kakvim sredstvima i kakvim znanjem raspolažemo. Jer, nismo bili iskusni hirurzi, ali smo mogli izvršiti bar najosnovnije operativne zahvate, kao što su obrade rana ili amputacija. Radili smo i trbušne operacije, istina pod vrlo teškim uslovima, kao što rekoh, bez sanitetskog materijala, bez svetla, samo s karbitnim lampama…
Da bih vam opisao jednu operaciju karakterističnu za ono vreme, za partizanske uslove, moram da pređem na 1944. godinu kad je Sanitetski odsek Vrhovnog štaba, odnosno Gojko, odredio da idem u Italiju kako bih se upoznao s ratnom hirurgijom. Tada sam se nalazio na Medenom polju, blizu Bosanskog Petrovca, gde smo dr Vlašić, ortoped iz Splita, i ja, zajedno s ranjenicima, čekali avion da bismo otišli u Bari. Doktor Vlašić je odjednom dobio otok ispod brade i visoku temperaturu. S nama je bio i izvesni Englez hirurg Mekenzi, pa smo odlučili da mu prosečemo otok kako bi iscurio gnoj. Predveče mu je Mekenzi dao pentotal u venu kao anestetik, a ja sam na stolu u običnoj seoskoj sobi, pod jednom karbitnom lampom, obavio zahvat i gnoj je istekao… Odjednom, doktor Vlašić je prestao da diše! Tek kasnije smo saznali da pentotal ne treba davati kod oboljenja vrata, jer dolazi do spazma, do grča na grkljanu. Meni nije preostalo ništa drugo, nego da mu uradim traheotomiju, da mu otvorim dušnik. Istim nožem s kojim sam mu prosekao onaj otok, otvorio sam mu i dušnik, ali nisam imao kanilu za traheotomiju, već sam makazama držao otvoren dušnik sve do četiri sata ujutru, dok je kurir iz Drvara doneo tu tubu za traheotomiju. Ubacio sam je i doktor Vlašić je prodisao, pa smo preksutra otišli u Bari. Tek tamo sam mu izvadio tubu. Za veliko čudo doktoru Vlašiću nije bilo gnojenja, bez obzira što sam radio bez ikakvih aseptičnih uslova! On je, i dan-danas, živ. Eno ga u Splitu…
Ovde sam napravio digresiju samo da bih ispričao šta smo sve u partizanima mogli raditi. I to bez instrumenata, s makazama i nožem.
Kongres partizanskih lekara održan je, kao što se zna, u Bosanskom Petrovcu. Nisam prisustvovao kongresu, ali sam dao referat o prelomima kostiju. Nisam bio, jer smo tada zauzimali Jajce, pa sam u to vreme radio u Mrkonjić-Gradu, gde sam obrađivao ranjenike koji su stizali pravo s bojišta. Tu sam operisao deset ranjenih boraca, a uradio sam nekoliko amputacija i nekoliko trbušnih operacija...
Sa mnom je u to vreme bila i doktorka Olga Dedijer, koja je kasnije umrla usled povrede. Uslovi za rad su i tada bili izuzetno teški, jer smo se uglavnom snabdevali od neprijatelja, kao i od naših simpatizera preko partijskih organizacija u okupiranim gradovima. Ali, ipak smo uspeli da obradimo sve ranjenike koji su dolazili iz Jajca, a bio ih je veliki broj, ne bih se sad setio koliko, pamtim samo mojih deset operacija.
Taj kongres je imao veliki značaj ne samo za partizanske lekare, već uopšte, za lekare u celoj zemlji. Jer, mi smo tada, te 1942. godine, imali malen broj stručnjaka, a hirurga posebno. Svi ti hirurzi mogli su se izbrojati na prste, jer ih, koliko ja znam, nije bilo više od pet-šest, s manjim ili većim opštim znanjem, ali, ipak, s dosta znanja iz hirurgije. Taj kongres je imao značaj i zbog toga što ne znam kome bi palo na pamet da te, 1942. godine, u okupiranoj zemlji održava takav skup! To smo jedino mi mogli da učinimo. Kongres je prenosila Radio Jugoslavija i za njega su znali svi koji su slušali tu radio-stanicu! To je bio i poziv mnogim lekarima da razmisle o tome da se priključe našem pokretu.
Rekao bih nekoliko reči o Prozorskoj bici. Bio sam tada šef hirurške ekipe Treće divizije. Znate da su divizije formirane u Bosanskom Petrovcu. Tada nismo dobijali nikakvu pomoć od Sanitetskog odseka Vrhovnog štaba, osim one od Gojka Nikoliša, jer sam ja „zarobio“ njegov materijal koji je on slao iz Bihaća. Učestvovao sam u bici za Bihać, a Gojko je slao materijal u Sanitetski odsek. Ta kolona je prolazila pored moje hirurške ekipe… Pitao sam gde idu, a oni odgovaraju u Sanitet Vrhovnog štaba. Objasnim im da je „taj odsek ovde“, pa sam uzeo sve što je valjalo. Razumljivo da sam istrpeo posledice zbog toga, opomenu, ne pamtim šta, kao što to Nikoliš opisuje u svojim memoarima.
Jednu, ipak, pamtim: kada sam iz Bosanskog Petrovca pošao s Trećom divizijom, zbog te moje „hajdučije“ nije mi dato ništa. Da budem pošten, ništa mi nije ni trebalo, jer sam imao sve. Išli smo na Prozor, a poznato je kakva je tamo bila situacija. Imali smo centralnu bolnicu s velikim brojem ranjenika, pa je ta akcija i nazvana Bitka za ranjenike. Prozor je morao da se uzme, jer nismo imali kud, i ja sam, dobro se sećam, pri zauzimanju varoši 72 sata neprekidno bio na nogama i operisao. Možete naći taj podatak kod Gojka, kad opisuje Prozorsku bitku.
Znam dobro da sam jedno veče radio u nekom selu čijeg se imena ne sećam, ali sutradan po noći prebačen sam negde ispod zaseoka Gmići, blizu italijanskih bunkera. Bilo je hladno, bilo je i snega s druge strane. Kad smo zauzeli varošicu, moja hirurška ekipa, sastavljena mahom od Mostaraca, od veštih lekara, s opremom natovarenom na četiri konja, napustila je Prozor s 19 konja! Jer, od italijanske divizije Muđe zarobili smo i instrumentarij i sanitetski materijal, a razumljivo je da nismo zaboravili da ponesemo i hranu. Tu je bilo pirinča, zašećerenog mleka, kafe i ko zna čega sve još… Sećam se dobro – poslednji komadić slanine koji sam uzeo iz tih talijanskih skladišta pojeo sam 12. juna, baš pred pogibiju Save Kovačevića, koji je smrtno ranjen na Sutjesci, na Krekovima, 13. juna ujutru. Taj poslednji komadić podelio sam s dvojicom-trojicom saboraca.
Posle Prozorske bitke bio sam u Seocima.
Dobio sam naređenje od komandanta naše divizije Pere Ćetkovića, velikog vojnika i još većeg čoveka, da idemo preko poznatog mosta koji je bio porušen, i da pređemo na levu stranu Neretve. Naređenje nisam izvršio jer su „štuke“ gospodarile nebom. A bilo je poznato da se bojim aviona kao đavo krsta, to ne krijem ni danas. Kad je Pero Ćetković, koji je bio veoma hrabar čovek i nije uzmicao ni pred čim, kasnije, na Nevesinjskom polju, poginuo od aviona, svi su se pitali, gde je bio Papo, jer su znali da bih ja svakako našao neko skriveno mesto, neku pećinu ili nešto slično, da bih se obezbedio da mogu operisati ne strahujući od aviona…
Moram da spomenem da nikad nisam napustio ranjenika kad su avioni krstarili nebom. Sećam se dobro, u Jajcu 1943. godine, moja hirurška ekipa bila je smeštena na železničkoj stanici. Bila je to slobodna teritorija i radili smo kao u mirnodopsko vreme. Ali, dok sam jednom Dalmatincu operisao kilu, napale su nas „štuke“: Dalmatinac se razgalamio da se sklonim u podrum! Stisnuo sam zube i rekao da pričekamo, da će skoro biti gotovo, ali ranjenika nisam ostavio. Ili, recimo, na Barama, kada smo bombardovani, nastavio sam posao, jer, pomišljao sam – da ostavim ranjenika i pobegnem kako bih zaštitio sebe, mogao bih istog časa otići i iz partizanskog pokreta, jer bi se takav kukavičluk pročuo među mojim saborcima.
Rekoh da nisam izvršio naređenje Pere Ćetkovića, jer me je Arap, Mostarac, posavetovao: „Stari, nemoj biti lud da idemo okolo preko mosta, tamo je sve zakrčeno ranjenicima! Znam gaz na Neretvi, možemo je preći kod Ostrošca.“ I poslušao sam ga, pa smo predveče, sigurni da avioni neće leteti, krenuli. Pero me je sreo u Ostrošcu i rekao ljutito: „Pa, dobio si naređenje da ideš preko Jablanice!“ Odgovorim mu da jesam, ali da postoji ovde gaz preko reke. „Dobro“, reče, „večerajte, pa gazite reku.“ Posle večere pređemo Neretvu i uštedimo sav onaj teški put i golgotu koju su prošli ranjenici i borci koji su išli s njima i prelazili preko onog na brzinu sklepanog mosta kod Jablanice.
Petu ofanzivu prošao sam kao šef hirurške ekipe Treće divizije, kao i svi ostali, možda i nešto lošije. Sećam se dobro da sam pred prelazak mosta na Pivi iz žbunja začuo nekakav glas. Pitam: „Ko je?“ Odgovori mi: „Jela. Jela Žunić“. Bila je apotekarka u odseku Vrhovnog štaba. Imala je tifus, pa sam je poseo na svoga dorata i tu prešao preko mosta. Sedela je na konju koji je bio vrlo miran, a ja sam mu se držao za rep i tako izveo i sebe i teta Jelu, kako sam je zvao, i predao je u bolnicu Pete brigade. Eto, tako je spasena i danas je živa.
Tada je bio ranjen i Nurija Pozderac. On je, inače, imao dijabetes i obilno je krvario iz povređene arterije na nozi, a ja sam mu pružio prvu pomoć. Jedno vreme sam ga nosio s trojicom boraca, posle su ga preuzeli ostali, a ja sam sa svojom hirurškom ekipom sišao u Tjentište.
Pred prelazak preko Sutjeske Sava Kovačević mi je naredio da uzmem najnužnije i dođem u štab. Verovatno je time želeo da me spase, da me ne izgubi kao hirurga. Ostavio sam konje, razumljivo, i instrumentarij, pa smo prešli Sutjesku. To je bilo 12. predveče. Sutra ujutru, na Krekovima, oko dva sata, Sava je poginuo u mojoj neposrednoj blizini.
Posle toga sam s trojicom Mostaraca išao do Igrija, jer je naređenje Treće divizije bilo da se svi nađemo onde. Međutim, tamo nismo zatekli nikog – osim popaljenih sela! Niz Neretvu smo došli do Boračkog jezera, gde sam se s Mostarcem Smajom Brkićem smestio u kuću nekog Nikole Draganića, dok je dr Altarac, koji je danas lekar u Dubrovniku, jednostavno otišao – u Mostar.
Mostarci su posle Pete ofanzive sišli u grad i živeli na levoj obali Neretve. To je bio takav grad da se moglo bezbrižno živeti. Ja sam bio kod Nikole Draganića, mada hrane nije bilo ni za njega. Po selima sam škopio veprove, pa sam imao privilegiju da jedem „bele bubrege“, a ako bih od seljaka dobio i nešto povrh toga, nosio bih Nikoli i Smaji Brkiću. Jednom smo, čak, otišli u lov i ubili dva divojarca i tako došli do malo mesa. Posle mesec dana, kad su nas četnici ucenili, prebačeni smo kod Hamida Didika u Glavatićevo, gde smo boravili izvesno vreme. Po danu smo uglavnom boravili na šiši, gde smo redili duvan. Hamid nam je davao onoliko koliko je imao, ali hrane je bilo malo.
Četnici su saznali gde smo, pa nas je Hamid prebacio u Male Blace, gde smo ostali sve do pada Italije. Mostarci su tada došli na Boračko jezero, pa su poslali trojicu po nas da im se priključimo. Posle smo otišli u Umoviće, ispod Bjelašnice, gde smo ostali tek nekoliko dana, jer je seljacima – s kojima smo počeli politički da radimo i da im tumačimo razvoj društva, bilo preko glave marksizma, a uz to, svakog dana smo im klali po nekoliko ovnova – jednog dana prekipelo.
Zapravo, poterale su nas ustaše s jedne strane, a četnici s druge, pa smo se prebacili preko Neretve. Došao sam u Vrhovni štab bos i bez jedne nogavice.
Zaboravio sam reći da sam posle razbijanja naše divizije, 13. juna, petnaest dana s dvojicom drugova Mostaraca preživeo jedući samo cveće i pupove bukve. Mada je meteorološki to već bilo leto, tamo je praktično bilo proleće. Posle smo našli jednog konja koga smo zaklali: oko nas se odmah okupilo mnoštvo partizana, jer su osetili dim i miris mesa koje smo pekli. Imao sam uza se mali instrumentarij – jedan skalpel, makaze i nekih sitnica, pa sam pošteno „preparirao“ konja i svakome dao sledovanje. I tako smo preživeli. Da nije bilo tog konja, ne verujem da bismo danas razgovarali. Spavali smo četiri sata, a hodali deset minuta, jer smo bili izgladneli. To je trajalo dve pune sedmice.
Kad sam došao u Vrhovni štab, dobio sam čin majora i opet postavljen za šefa njegove hirurške ekipe. Ostali smo jedno vreme u Jajcu; išao sam u bolnice po slobodnoj teritoriji oko Bugojna i operisao. Sećam se dobro, pred Božić, za Badnje veče, imali smo jedno ispečeno prase. Predložio sam da ga pojedemo odmah, a neko se uskopistio: „Ne, to je za sutra!“ Međutim, u četiri sata ujutru naređen je pokret, jer su Nemci napali Jajce! Lutali smo ceo dan, a Nikoliš je bio vodič i moram reći da nas je vodio „vrlo uspešno“, jer kada smo došli blizu Glamoča, koliko se ja sećam, Vrhovni štab je bio na drugoj strani, pa smo se morali vratiti. Prase koje smo imali sa sobom nikad nismo pojeli i sve mislim da bi bilo bolje da smo ga slistili na Badnje veče, kao što sam predlagao...
Pamtim da sam profesora Papa na kraju posete pitao koliko puta godišnje odlazi u svoj rodni Mostar?
– Kad mi neko spomene Mostar i, uopšte, Hercegovinu, postajem sentimentalan – odgovorio je ne krijući zadovoljstvo što ga, makar i tako, podsećam na mladost. – Idem nekoliko puta godišnje u Mostar, volim te ljude, a i kad oni dolaze ovamo obavezno svrate kod mene – kao u nekakav konzulat. Najdraže mi je da išetam na Stari most i gledam u zelenu Neretvu, da obiđem Kujundžiluk, da posetim čaršiju i da se podsetim svog detinjstva. Moram priznati da volim i behar. Nažalost, u Mostaru nema više nikog mog bliskog, mada je svako u tom gradu meni kao rod.
Ovde, u Beogradu, ne izlazim mnogo. Ne zato što ga ne volim, već zbog toga što sam umoran. Pa, možete da pretpostavite kako se oseća čovek posle pet-šest obavljenih teških operacija?! Ja, inače, nikada u životu nisam spavao duže od četiri sata dnevno, valjda me i zato umor lakše sustiže?
Priznaću vam da volim da slušam muziku, da sakupljam marke, što mi je strast iz detinjstva, i da volim ptice... A sve to skupa pretpostavlja osamu.
Onda me je poveo u drugu sobu da „upoznam“ njegove indijske ptice duginih boja koje, uza sve ostalo, znaju da kažu i – „Papo“.
Bio sam u prilici 1980. godine da prisustvujem operaciji koju je radio akademik Isidor Papo. Bojim se da sam izgubio onaj nerv koji mi je nekad pomagao da s lakoćom sublimiram priču i da je svedem na novinsku vest, pa zato prepričavam reportažu koja se pojavila samo nekoliko dana posle tog zanimljivog događaja. Ali, upravo zahvaljujući profesoru Papu, bio je to i pravi novinarski podvig, jer su moje kolege bežale od operacione sale kao đavo od krsta. Uostalom, doktrina je bila takva da niko „dokon“ nije mogao da zaviruje i opisuje, čak ni najbezazlenije hirurške zahvate.
Nekome bi danas izgledala čudno moja fascinacija zelenom bojom koja je dominirala operacionom salom u Vojnomedicinskoj akademiji, jer bela, koja je asocirala na čistotu i nevinost, bila je gotovo zaštitni znak medicine, pa i hirurgije. Tako sam svoje čitaoce uveo u priču o ugradnji četvorostrukog bajpasa izvesnoj bolesnici iz Bora, kod koje je ustanovljena angina pektoris.
Takvi zahvati su već rađeni kod nas, u Jugoslaviji: na VMA, u Drugoj hirurškoj i bolnici „Dr Dragiša Mišović“, kao i u ljubljanskom Kliničkom centru, ali to im nipošto nije oduzelo ekskluzivnost, tim pre što je na njega tada čekalo 2.200 naših sugrađana, koji nisu mogli biti operisani u nekom od velikih svetskih centara.
– Pacijenti na našoj klinici imaju puno poverenje u domaće lekare. Zašto bi i išli u strane klinike kad mi takve operacije obavljamo uspešno? – pamtim da mi je rekao profesor.
Zanimljivo je da je on bio rodonačelnik primene takozvanog aparata „srce-pluća“ kod nas, a da je sa svojom ekipom dnevno obavljao i po četiri operacije uz pomoć ovog tada hipermodernog aparata!
Sećam se da je akademiku Papu za ušivanje već prepariranog krvnog suda bilo potrebno samo (tada fantastičnih) petnaestak minuta! Ali, sve su to bile novinarske impresije. Pravu priču o ovom zahvatu čuo sam tek posle operacije, u profesorovom kabinetu. Prepisujem:
„Sedimo u kabinetu profesora Papa koji je tog prepodneva obavio tri operacije srca. Bio je malo nervozan. Naručuje kafu. Na trenutak se obraća sekretarici Zagi da bi joj u pero izdiktirao sutrašnji program, jer se vreme nekih operacija mora pomeriti. Ona mu prenosi poruke koje je primio dok je bio u sali.
– Videli ste kako radimo – kaže mi. – Pa onda prosudite da li je potrebno odlaziti u inostranstvo?! Sve što bi se radilo u Švajcarskoj ili Americi, radimo i mi. A imamo i savremeniju opremu, i mlađe kadrove. Neki će se upitati kakvi su rezultati. Po njima danas se zaista možemo porediti s vodećim centrima u svetu. Smrtnost je svedena na minimum. To, opet, nama hirurzima ne daje pravo da se uljuljkamo u zadovoljstvu. Moglo bi više da se uradi na preventivi, da srčani bolesnici dolaze blagovremeno na naše klinike.
Na pitanje da li će u nekim prilikama pacijenti, ipak, morati da odlaze u inostranstvo, profesor odgovara:
– Zapravo, nepotrebno je baš za sve tražiti pomoć stranih stručnjaka. Ovo što ste danas videli radimo rutinski. Naši su pacijenti radnici, seljaci, ljudi koji ne mogu da odu do Hjustona, Milvokija, Ženolijea, Londona, Erlangena... Ali, ti pacijenti koštaju naš SIZ i desetak puta manje, nego ako bi se operacija obavila u inostranstvu. A rezultat je isti! Na primer, klinike kod nas za bajpas dobijaju oko trideset hiljada dinara, dok se za isti takav hirurški zahvat u inostranstvu mora izdvojiti čak 20.000 dolara.
Bolesnici će, objasnio je, i dalje odlaziti u inostranstvo, ne samo zbog sujete nekih naših kardiohirurga, već i zato što su mogućnosti za operacije kod nas još nedovoljne, a pacijenata je svakim danom sve više. Samo na operaciju ugradnje bajpasa čekalo je oko dve hiljade bolesnika, a to ne može da se uradi u nekoliko naših klinika za samo godinu dana. To ne znači da su nam neophodni novi kardiohirurški centri, već bolja organizacija posla, veća koncentracija stručnjaka i njihovo puno angažovanje. Kad bismo to postigli, smatrao je profesor, smanjila bi se lista čekanja na „mostove života“, a uštedelo bi se dosta deviza. A i poboljšao bi se preventivni rad kardiologa i njihova motivacija za rano otkrivanje bolesti.
Ipak, otišli ste u inostranstvo. Niste se poverili svojim saradnicima, kolegama.
– Doktor Kuli je moj lični prijatelj. Bio sam siguran da ne mogu umreti kod prve operacije kada sam dobio pet bajpasa, međutim, od druge operacije kada su mi resecirali aneurizmu, to jest proširenu aortu u trbuhu, ja sam trideset dana umirao. Pedeset i dva dana nisam ni spavao, niti sam jeo, osim što su mi davali malo leda da okvasim usta, bio sam objekat svih savremenih aparata koji postoje u Americi. Pored kreveta pedeset i dva dana i noći bio je moj verni kolega i pratilac, anesteziolog profesor dr Toma Marenović i zajedno sa njim američke kolege su odlučile da me ponovo operišu, ali, na sreću, odlučili su da pričekaju do sutra kada je pala odluka da se radi o paralizi creva. Počeo sam da unosim tečnost, brzo sam se oporavio i kao što vidite, danas se osećam mnogo bolje nego pre operacije.
U Hjustonu je dr Papo bio poštovan i uživao je poverenje svog mlađeg kolege Kulija.
– Osećao sam se potpuno sigurno kao da se nalazim u Beogradu. Znao sam da sam u najboljim rukama i nisam imao bilo kakav strah što idem na operaciju. Ali, posle druge operacije bio sam siguran da umirem!
Upitan da li je imao takvog, teškog pacijenta, kao što je on bio dr Papo odgovorio je:
– Tako teškog nisam imao u svojoj praksi.
Očekivao je profesor Papo da će ponovo ući u operacionu salu u svoju VMA, ali nije mu se želja ispunila. Želeo je da u svojoj 68. godini ponovo operiše.
U tom trenutku dr Papo se setio kolege Kulija koji mu je na rastanku u Hjustonu rekao:
„U takvom stanju možeš operisati. Od srca nećeš umreti!“
Podsetio sam profesora da za koji dan puni šezdeset devet godina.
– E, j... ga. Ne vidim nikakav razlog da u mojim godinama ne radim dalje i ne pokažem mlađima, da se osposobe, mada hirurzi Hirurške klinike VMA su sposobni da završe sve operativne zahvate kao što se radilo kada sam ja vodio Kliniku.
Pitao sam na kraju dr Papa da li je u trenutku kada je trebalo da se operiše bilo dileme da ostane kod kuće ili da putuje u Hjuston.
– Niko nije od kolega predlagao tako nešto, niti bih ja pristao da me moji učenici operišu. Nije u pitanju stvar poverenja, siguran sam bio da oni ne bi hteli mene da operišu s obzirom na teškoće, na teško oboljenje koje sam imao i na srcu i na aorti. Ne bi nijedan od njih pristao, mada su oni sposobni da to urade. Ali, tu odgovornost oni ne bi preuzeli.
Tako mi je govorio akademik Isidor Papo pre više od tri decenije, a ja razmišljam o tome koliko je bio u pravu i šta se u međuvremenu promenilo?
Umesto epiloga
Moram priznati da sam najviše reportaža napisao boraveći u operacionim salama i to najčešće kada se radilo na srcu. Da li je to bilo u Hjustonu, Milvokiju, Čikagu, San Francisku, Hanoveru, Moskvi, Skoplju, Minhenu, Stokholmu, Zagrebu, Ljubljani ili Beogradu, uvek je bilo nešto posebno kako specifično u zahvatu na „pumpi života“, srčanim zaliscima ili načinu na koji to rade umetnici skalpela. I šta za vreme operacije vole da slušaju, da li kazivanje nekih stihova ili da slušaju muziku...
Međutim, ovoga puta moj nedeljnik i glavni urednik, u to vreme Mirko Bojić, predložio je da se napiše reportaža o akademiku Isidoru Papu, šefu Klinike za kardiovaskularnu hirurgiju VMA. Povod je bio jedan jubilej.
Pozvao sam sekretaricu profesora Zagu da najavi dolazak. Nekoliko minuta kasnije javljeno je da kolega Žika Milutinović urednik fotografije i ja budemo sutra na Klinici u 6.30 sati.
Kolega Žika se prvo usprotivio, jer je vreme „ludo“ rano, ali je kasnije prihvatio.
Bili smo sutradan tačno u zakazano vreme, ali profesor nije bio u svom kabinetu. Sekretarica Zaga se izvinjavala da će general svakog trenutka stići.
Čekali smo 15 minuta i odlučili da se vratimo u redakciju. Bilo je rano i kuda ćemo nego u susedni „Šumatovac“, na jutarnju kafu. Nešto posle sedam sati u kafanu je uleteo portir „Politike“ i uzrujano pozvao da se javim generalu Papu!
Uzeo sam slušalicu i čuo ove reči:
– Pobogu, zar niste mogli da sačekate?! Izvinite, sutra se vidimo u 6.45!
Sutradan u kancelariji nas je dočekao profesor Papo s cigaretom u ustima. Ponudio nas je cigaretom i kafom...
Drugi „gaf“ koji sam napravio, posle ovog ponovnog dolaska i nečekanja generala, usledio je nakon objavljene reportaže.
Tekst je objavljen na sedam strana „Ilustrovane Politike“, kada je ona imala tiraž oko 350.000 primeraka. Bila je čitana u čitavom svetu, a posebno smo polagali na rubriku „Iz operacione sale“. Rubrika je bila i najavljena, ali umalo da dobijem i novinarski prekor od uvaženog Mirka Milojkovića, jednog od direktora „Politike“.
Naime, na jednoj fotografiji objavljen je u gro planu s jedne strane profesor Papo, s druge profesor dr Josip Sokolić, a u sredini lepa, plavih očiju, instrumentarka Biljana... Ova fotografija je pokvarila čitav naš trud, iako smo od kolegijuma Žika Milutinović i ja dobili pohvale za reportažu. Čak i od kolega izvan Kuće. Sve smo pokvarili objavljivanjem te fotografije.
Zbog nje s Papom nisam razgovarao tri i po godine. Tek posle operacije srca u Hjustonu pozvao me je profesor dr Toma Marenović, njegov anesteziolog i pratilac na hjustonsku operaciju kod profesora Kulija.
– Imate poziv mog šefa, generala Papa, da se čujete – rekao je profesor Marenović.
Nisam dugo čekao. Okrenuo sam telefon i na drugoj strani žice čuo se glas profesora Papa:
– Kada mogu da dođem u vašu redakciju?
– Kad želite.
Već sutradan automobil „volvo“ bio je ispred redakcije u Cetinjskoj ulici. S njim su u redakciju stigle profesorka Krotin i njegova pacijentkinja Darinka Miladinović iz Trebinja kojoj je Papo 1964. godine ugradio prve srčane zaliske. Bila je težak bolesnik, ali spretne ruke profesora učinile su da Darinka zasnuje i svoju porodicu. Odmah je pao dogovor da pacijentkinja Darinka i profesor Papo sa profesorom Marenovićem budu gosti u mojoj televizijskoj emisiji.
Sećam se da je u jednom trenutku, komentarišući boravak u Hjustonu, dr Marenović rekao:
– Nije samo Hjuston bio za mene veliki izazov, već dugogodišnja briga o zdravlju profesora Papa. Kada vas jedan general, akademik, izabere za ličnog lekara, to je ne samo privilegija, već počast!
Pogledajte galeriju
.png)
.jpg)
