Intervju: Mikan Aničić, akademski slikar
Lepota spasava svet
Razgovarao: Marko Radoš
Ljubav ne treba da bude samo u snovima, nego među nama u nama... Nije čovekov život kao najkraći mogući interval večnosti, bez zasluge da ne traje u večno. Medicina ga čini mogućim, dužim, blagodetnim, veselijim.
Na ovo pitanje lakše i jednostavnije bi mogao da odgovori naš uvaženi akademik prof. dr Vladimir Kanjuh sa kojim sam prošle godine uspostavio izuzetnu saradnju u najboljem Odboru za kardiovaskularnu patologiju SANU, gde sam i ja takođe uzeo učešća.
Ljubav jeste čudesna, kosmička energija. Ona je sveprisutna energija koja pokreće svaku delatnost, od rađanja čoveka pa do njegove smrti, od njegove samokreativnosti pa do njegovog samouništenja. Umetnost je tu našla utočište upravo u ljubavi, koristeći ljubav kao fantastičnu energiju za velike kreacije, porađanje umno i kreativno za razliku od onoga što je Bog podario ženi da podari život, da obnovi život, umetnik kroz ljubav obnavlja lepotu.
Ja smatram da postoje tri ljudske potrebe u životu. To je potreba za hranom, potreba za produžetkom vrste i potreba za lepim. Jer ako se čovek rodi i produži svoju vrstu, započne svoj život na planeti, on ima potrebu da se obnavlja i da uživa u svemu tome, a to je
lepota. Kroz lepotu on uživa u svom stvaralaštvu. Bez lepote čovek ne može da opstane.
Lepota je amalgam koji je ugrađen u sve što činimo i bez lepote ne može ništa vredno da se stvori. Čovečanstvo će opstati ako sačuva lepotu. Ono što je rekao Dostojevski: LEPOTA ĆE SPASITI SVET. Ja sam napravio jednu sliku gde sam parafrazirao Dostojevskog, rekavši "lepota će pobediti zlo“, jer zlo je takođe moćna sila. Dobrota, plemenitost i čistota na jednoj strani, a na drugoj mrak i prljavština . Ako ne bi bilo nade i vere da će lepota POBEDITI zlo, bilo bi besmisleno i živeti. Ta vera u pobedu lepote, koja će da spasi svet, čini čovečanstvo moćnim, svežim, dostojanstvenijim. I veliki entuzijasti se nadaju da će čovečanstvo opstati, da neće biti brisano sa spiska kosmičkih civilizacija. Jer mi smo jedna od milijardu civilizacija u kosmosu koja se ovde naselila. Antički mislilac je rekao „Čovek je đubrište, iz kosmosa slučajno izbačeno na našu planetu. Đubrište neke druge civilizacije”, kao da je Zemlja bila neka velika kanta za smeće.
Umetnik kao neko biće koje stvara na osnovu mašte, mitova i realnosti, biva stavljen u jednu veliku upitanost - šta je, u stvari, istina, da li su biblijske priče istinite, da li su naučne konstatacije istinite, da li je ljudska mašta u saglasju sa realnošću da li nadilazi realnost i kreira je. To je vodilja koja svakog umetnika vodi u otkrivanje novih svetova i u novo stvaralaštvo i to čini život lepim.
Nikola Tesla, naš nenadmašni genije koji je osvetlio svet, obeležio tri veka, na pitanje kada se oseća najradosnijim, odgovorio je: „Kad od Boga pozajmim ideju”. Gete je takođe “faustovski” osvetlio Hrista i napisao da ga treba slaviti delima, prizivajući tako ljubav i propovedanje blaženstva...
Svi veliki stvaraoci i kreatori su verovali u Boga. Bili su svesni, u svom pokušaju da nešto novo stvore, koliko je to izazovan momenat i ogroman napor za svako ljudsko biće. Bez božanske pomoći sam čovek ne može ništa da uradi. Čovek mora da crpi neku energiju, odakle? Jedino može iz kosmosa, sa božanske strane. Sa božanske livade može taj cvet da ubere. Svi smo jednaki u tome u svojoj nemoći. Čovek i čovečanstvo su veliki dobitnici, zbog prisutnosti te kosmičke energije pri ljudskom stvaranju novih dela.
Jedan moj prijatelj u Parizu, astrofizičar Paskal Sotirovski je izučavao eksplozije na Suncu. Jednom prilikom me je odveo u parisku opservatoriju da mi pokaže te eksplozije. Rekao je da 99 odsto naučnika smatra da naša civilizacija nije jedina, da u kosmosu postoje milioni drugih civilizacija, koje su na raznim intelektualnim nivoima. Postoje civilizacije koje su na većem intelektualnom nivou od nas. Oni nas posmatraju kao mrave, tako da ne možemo sa njima da uspostavimo kontakt. Postoje one koje su ispod našeg nivoa, sa kojima takođe ne možemo da uspostavimo kontakt. Postoje i civilizacije koje su na našem intelektualnom nivou, međutim, one su toliko udaljene da ne mogu da daju ni signal da postoje, a kamoli da uspostave komunikaciju sa nama.
Ja sam mu rekao: “To je kao dve voćke na grani u svakoj živi po jedan crv. I svaki crv misli da je ta jabuka jedini kosmos i da izvan te jabuke ne postoji ništa. Zamislite tu zabludu u kojoj živi crv, tako i mi isto, živimo u toj zabludi, mislimo da smo jedini i najpametniji u kosmosu”.
“Žene, ja ne ne znam kome ste vi bile blaga kiša jutarnja, ali u naš život ulazite kao pljusci nošeni vihorima, preko vaših belih talasa peni se bučno naš život, zaustavlja se u virove i pada strmoglavce“, kaže Ivo Andrić. Možemo se složiti da žene u umetnosti nisu veliki stvaraoci, ali su veliki inspiratori, skoro ravne majci prirodi...
Andrić je to divno poetski rekao, ali ima jedna druga istina mnogo dublja a to je da je kreativnost na koju je on mislio u umetnosti, žena veliki kreator i stvaralac sveta. Ljudsko biće je njeno najveće remek- delo. Bez žene ovaj svet ne bi postojao. Prva žena to je Zemlja, ona je majka, ona je izrodila čoveka. U nekim afričkim plemenima veruju da je čovek postao od blata, od zemlje. Preneseno u 21. vek to znači - čovek je sazdan od minerala. Tu istinu nalazimo u Bibliji gde se upućuje savet: “Jedite plodove sa Zemlje, na kojoj ste rođeni”. Ti minerali od kojih smo sazdani traže svoju obnovu i obogaćenje u produžetku života. Zato se daje takav savet.
Žena je samo jedan ogranak te velike majke Zemlje i ona je preuzela na sebe tu ulogu da svet umnoži i da učini lepim, toplim i ugodnim za život. Žena je imala jednu divnu, uzvišeniju ulogu, a to je da obnovi čovečanstvo. Da porodi nove ljude, stvaraoce, pregaoce, ratnike, graditelje, mislioce, umetnike... Žena nosi u sebi onu iskru lepote, topline i uzvišenosti, koju muškarac retko ima. Ali on to traži i on je nalazi u ženi. Žena ga dopunjuje, i daje mu nadahnuće za sve njegove podvige od kreacije do uništenja. U istoriji umetnosti postoje žene koje su ostvarile visoke nivoe, kao što je Artemisija Gentilesci. Njen otac je bio slikar, ali ona je prevazišla svog oca i mnoge muškarce, slikare svoga vremena. U Rimu je osnovala prvu umetničku školu i to je bila prva Likovna akademija u Italiji. U istoriji ima čitav niz žena koje su bile velike slikarke. Kod mnogih umetnika, pesnika, slikara videćemo da posvećuju delo svojoj majci, svesni uloge žene.
Pored lepote postoji i stradanje
Da i kroz to stradanje dolazi do novih spoznaja, do novih iskustava, a umetnik to posmatra kao nužnost, kao nekakav prirodni sled u životu. Ali, zahvaljujući tim spoznajama, nauka je došla do novih otkrića koja pokušavaju da pomognu čoveku. Jedna od tih nauka je i medicina koja pokušava da čoveka izbavi od svojih patnji . Čovek se nije oslonio samo na ona uputstva i savete koje mu je dala Biblija - Jevanđelje, da strogo vodi računa o svom ponašanju u životu, kako fizičkom tako i mentalnom, a usput kako da se hrani, da bi taj krhki organizam opstao.
Do danas nismo uspeli da odgonetnemo šta je to ljudski organizam, koja je njegova funkcija. Pre tri-četiri godine neki engleski biolozi su došli do otkrićada u ljudskom organizmu postoji jedan organ koji nije istražen . Nismo znali da postoji taj organ. Taj organ liči na slepo crevo. Čovek stremi kosmosu, ali još nije istražio ljudski organizam. Okeani koji čine četiri petine površine planete, su istraženi samo 20 odsto, 80 odsto okeana i mora su neistraženi.
Vaše iskustvo vezano za medicinu nije slučajno?
Tačno. Imao sam težak saobraćajni udes u mojoj 26. godini i kao mlad čovek sam ležao u bolnici osam meseci, nepokretan. Tu mi se izrodio stav u odnosu na život i smrt. Ništa nije tako strašno da ne može biti i gore, niti je tako dobro da ne može biti i bolje. Ta kovanica me održala, samo sam želeo da stanem na noge i krenem da slikam. Ali taj udes je mene poveo pravim putem, to stradanje me je odvelo na duhovnu nadogradnju. Kada sam se oporavio i došao u svoj atelje, pitao sam se, šta sada da slikam. Svaki vek ima neko obeležje, ja sam tražio fenomen 20. veka. A to je prvi pokušaj presađivanja ljudskog srca. Ono što je uspeo profesor Bernar 60-tih godina prošlog veka u Južnoafričkoj Republici da presadi prvo srce, dalo mi je ideju da napravim sliku operacije srca. U beogradskoj -B- klinici sam ušao u operacione sale i video jedno desetak različitih operacija. Hirurzi su izuzetni ljudi i stvaraoci, mislim da ih nedovoljno cenimo u odnosu na ulogu koju imaju u društvu. Hirurg prilazi pacijentu, koji je na ivici života i smrti sa svojom ljubavlju i željom da ga spasi i produži život. Onda sam napravio sliku „Operacija srca“ gde sam koristio sliku dr Debejkija i njega sam naslikao kao glavnog hirurga uz asistenciju profesora Bore Vujadinovića . Cela scena je smeštena na đubrište, na deponiju, a u pozadini su soliteri, gde se stvara to đubrište.
Lepota je, u stvari, čista planeta ako uspemo da sačuvamo onakvu kakvu smo je dobili na dar od našeg stvaraoca, mi ćemo se upisati kao plemenita civilizacija i opstaćemo na ovoj planeti, zaslužićemo da nam se produži egzistencija. Ako ne sačuvamo našu planetu čistom i devičanskom, onakvom po kakvoj su se kretali Adam i Eva, mi ćemo biti osuđeni na čistilište.
„Raspeće dvadesetog veka“, vaše veliko delo?
Svi pacijenti su ležali u istovetnoj pozi, raspetog čoveka na operacionom stolu, kao Hrist što je bio razapet na krstu. Tako su svi pacijenti ležali sa raširenim rukama. Na ruke su bili priključeni različiti aparati. Sve me je to podsećalo na Raspeće, i dalo ideju da tu operaciju pretvorim u sliku - Raspeće 20 veka. Svi smo mi razapeti na tom stradalničkom krstu. Na toj mojoj slici ulogu hirurga koji treba da operišu pacijenta, to jest Hrista, simbola ljubavi na planeti među ljudima, zamenjuju groteskne fizionomije, monstrumi koji kidišu na telo Hristovo, svim raspoloživim sredstvima, da ga unište. To poprima planetarnu filozofsku dimenziju da smo svi učesnici u toj operaciji, uništenju srca Hristovog, uništenju međusobne ljubavi. Ne radi se tu više o pojedincu - pacijentu, koji je prikazan na operacionom stolu. Pojedinac je simbol tog humanog oboženog čoveka na planeti, ali ona druga polovina čovečanstva, mračna sila, uvek se bori protiv pozitivne i svetle i kidiše na njega i gleda da ga uvuče u svoj mrak i čamotinju. Svi smo mi učesnici u toj operaciji u tom uništenju i vinovnici moralnog pada, koji se trenutno odvija na planeti.
Pogledajte galeriju
.png)
.jpg)
