Sudsko veštačenje, po veštaku odgovarajuće struke sa Liste sudskih veštaka koju je objavilo Ministarstvo pravde Vlade Republike Srpske, u našem pravosudnom sistemu (parničnom, krivičnom, prekršajnom, upravnom postupku te raznim vanparničnim postupcima) predstavlja jedno od veoma značajnih, a često i najznačajnije dokazno sredstvo. U smislu procesnog subjekta, veštaka bismo mogli definisati kao lice koje raspolaže određenim stručnim znanjem i koje je, kao takvo, pozvano da pred sudom iznese svoja zapažanja (nalaz) i mišljenje o činjenicama koje su u sudskom postupku sporne i mogu biti utvrđene samo pomoću posebnog (vanpravnog) znanja i umeća. U tom smislu, sudsko veštačenje zahteva punu saradnju između suda i veštaka, međusobno prožimanje znanja i stručnosti kako bi se postigao cilj - utvrđivanje istine.
Veštačenje se provodi radi odgovora na tačno određeno činjenično pitanje, a nikada u svrhu odlučivanja o pravnim pitanjima i pravnim činjenicama, jer je sud dužan da poznaje pravo (iura novit curia). Otuda, iako se ponekad stiče utisak da veštak „sudi“, on čak nije ni pomoćnik suda u smislu suđenja, budući da bi stručno mišljenje veštaka o pojedinoj činjenici, kao samo jednoj od premisa za zaključivanje, trebalo da podleže logičkoj kritici suda, kao i preispitivanju u odnosu na sve ostale dokaze koji su izvedeni tokom postupka.
Osnovni princip pri oceni dokaza, pa tako i ekspertize veštaka, nezavisno o kojem sudskom postupku se radi, jeste princip slobodne ocene dokaza (ocena po slobodnom uverenju). To podrazumeva da sud slobodno, ali razumno i logično, ceni dokazni materijal i ovu ocenu detaljno obrazlaže u svojoj odluci. Obaveza obrazlaganja odluke propisana je u cilju isključenja samovolje (arbitrarnosti) suda i omogućavanja kontrole da li se ocena dokaza kretala u zakonskim okvirima te da li je sud ispravno primenio zakone logike o pravilnom mišljenju i zaključivanju.
Zanimljivo je pitanje da li sud može utvrditi drugačije činjenice od onih na koje veštak ukazuje u svom nalazu, odnosno da li je sud vezan nalazom i mišljenjem veštaka.
Tumačenjem pravila procesnog prava proizilazi da sud nije vezan ni nalazom, ni mišljenjem veštaka, već je dužan da isti podvrgne sopstvenoj oceni, kao i svaki drugi provedeni dokaz. Međutim, tada dolazimo do gotovo apsurdne situacije - kako sud može kritički da oceni nalaz i mišljenje veštaka kada mu upravo nedostaje ono neophodno stručno znanje za razjašnjenje ili utvrđenje sporne činjenice zbog kojeg je veštačenje i određeno.
Prema mišljenju jednog dela jurisprudencije, razumljivo je da sud ne može svojim mišljenjem da zameni mišljenje veštaka sa kojim se ne slaže i ako se to dogodi treba zatražiti mišljenje drugog veštaka. Dakle, moguće je da se pokaže da veštak nije razjasnio sva sporna pitanja ili se posumnja u rezultate veštačenja, pa sud u tom slučaju može odrediti novo veštačenje koje se poverava drugom veštaku ili ustanovi.
Međutim, prema pravilima parnične procedure, koja se u ovom delu shodno primenjuje u svim građanskim postupcima (parničnom, vanparničnom i izvršnom postupku), jedino su stranke u postupku ovlašćene da predlože izvođenje dokaza, dok se uloga suda, sledom principa formalne (procesne) istine, iscrpljuje u rukovođenju dokaznim postupkom. Ovo znači da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da izvedu dokaze kojima se utvrđuju te činjenice. Sud će razmotriti i utvrditi samo činjenice koje su stranke iznele i odrediti izvođenje samo onih dokaza koje su stranke predložile, ako zakonom nije drugačije određeno. U našem parničnom postupku samo je izuzetno predviđeno načelo materijalne istine (tzv. istražna maksima) i to u slučaju kada iz rezultata rasprave i dokazivanja proizlazi da stranke idu za tim da raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagati.
Prema tome, u svim građanskim postupcima, u slučaju kada ekspertiza veštaka nije odolela pravno-logičkoj kritici suda, čak ni nakon svestrane ocene svakog dokaza pojedinačno i svih dokaza zajedno, mišljenja smo da tada treba smatrati da veštačenje nije uspelo, odnosno da je činjenica koja je trebalo da bude utvrđena veštačenjem, ostala neutvrđena. Teret dokazivanja spornih činjenica snosi stranka kojoj takva činjenica ide u prilog, pa je jasno da će ona, usled svog pasivnog odnosa prema ovoj obavezi, snositi posledice odbijanja svog (protiv)tužbenog zahteva.
Međutim, sasvim je drugačija situacija u krivičnom i u prekršajnom postupku.
Naime, u ovim postupcima važi načelo istine (materijalna istina) koje podrazumeva obavezu suda, tužioca i drugih organa koji učestvuju u postupku da sa jednakom pažnjom ispituju i utvrđuju činjenice koje terete osumnjičenog, odnosno optuženog, ali i one koje mu idu u korist. Zatim, ovo načelo znači da se na glavnom pretresu ne izvode samo dokazi koje su predložile stranke i branilac,
već i dokazi čije je izvođenje naredio sud. Utvrđivanje istine u ovim postupcima dolazi do izražaja i u pravilu da pribavljanje dokaza nije vezano ni za kakav rok. Novi dokazi mogu se iznositi u toku čitavog prvostepenog krivičnog postupka, do završetka glavnog pretresa, u žalbi protiv presude i na pretresu pred drugostepenim sudom (beneficium novorum). Rečju, ukoliko određena sporna činjenica koju je utvrđivao veštak tokom krivičnog postupka ostane neutvrđena jer se, primerice, pokaže da veštak nije razjasnio sva sporna pitanja ili se posumnja u rezultate veštačenja, sledi da u tom slučaju sud može odrediti novo veštačenje koje se poverava drugom veštaku ili ustanovi.
Dakle, za razliku od parničnog postupka, u krivičnom postupku sud ima ovlašćenja da, nakon neprihvatanja ekspertize jednog, zatraži mišljenje drugog veštaka.
Ipak, naša sudska praksa ukazuje da, i pored ovlašćenja za utvrđivanje prave, potpune istine, sudovi u krivičnim postupcima češće pribegavaju načelu in dubio pro reo (u slučaju sumnje, u korist optuženog). Radi se o pravilu koje je suprotno logici i opštem principu da činjenice važne za presudu moraju biti potpuno utvrđene. Princip favor defensionis ogleda se u tome da se dilema oko postojanja pravno relevantnih činjenica rešava u korist optuženog i to ne samo u slučajevima u kojima uopšte nije bilo dokaza za optužbu, nego i u takvim u kojima bi ih bilo, ali bi oni bili nedovoljni da sud, na osnovu ocene na glavnom pretresu, izvuče zaključak o postojanju činjenica iznesenih u optužbi.
Prema tome, budući da sud nije vezan nalazom i mišljenjem veštaka, ukoliko isti ne prihvati, smatrajući da je nezakonit ili protivrečan, sud će u parničnom postupku, sledom primene pravila o teretu dokazivanja, u pravilu, doneti odluku kojom tužbeni zahtev odbija, jer sporna činjenica koja je bila predmet utvrđivanja, nije dokazana. Međutim, u krivičnom postupku, sud će imati ovlašćenje, ali sledom načela istine, i obavezu da samoinicijativno predloži izvođenje dokaza veštačenjem i tako u potpunosti rasvetli sve sporne činjenice.
Sasvim je drugo pitanje što se sudovi, sumnjajući u svoje kompetencije spram stručnosti veštaka, veoma retko usuđuju da zauzmu kritički stav prema njegovoj ekspertizi. Ipak, analiza jedne veoma interesantne sudske odluke ukazuje da postoje izuzeci od pasivne uloge suda u oceni dokaza veštačenjem. Iako je i ovaj krivični sud, opravdano, pribegao primeni načela in dubio pro reo, impozantan je njegov oštar i jasan kritički stav prema ekspertizama veštaka saobraćajne i medicinske struke.
.png)
.jpg)
