Intervju sa beogradskim patolozima: akademikom Vladimirom Kanjuhom i doc. dr Sanjom Radojević Škodrić
Prof. dr Đorđe Joannović
Prof. dr Đorđe Joannović, dopisni član SKA, osnivač i prvi upravnik Instituta za patologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu, prvi srpski onkolog – naučnik i jedan od svetskih pionira učenja o autoagresiji u medicini.
Institut za patologiju „Prof. dr Đorđe Joannović“ Medicinskog fakulteta u Beogradu proslavio je 95 godina rada 13. decembra 2017. u prepunoj Svečanoj sali Dekanata. Tom prilikom, kao i na X skupu Odeljenja medicinskih nauka SANU 27. decembra 2017. govorili ste, zapaženo, o Đorđu Joannoviću. Ko je bio Đ.J.?
Preci Đ.J. su došli iz Bosne (Bijeljine) u selo Beodra (danas Novo Mileševo) u Banatu. Roditelji Hariton i Marija su se odatle preselili u Beč i tu su se rodili stariji brat Simeon 1869. i Đorđe 16. juna 1871. Braću su vaspitavali u patrijarhalnom duhu stare srpske tradicije. Đ.J. je u Beču završio osnovnu i srednju školu kao i prestižni medicinski fakultet. U svojoj 24. godini promovisan je za doktora celokupne medicine 1. jula 1895.
Po diplomiranju, počeo je da radi u Institutu za patologiju Medicinskog fakulteta u Beču, kod poznatog patologa prof. Ričarda Paltaufa (1858 – 1924), koji je bio učenik Pastera i Koha i naslednik Katedre slavnog patologa Karla fon Rokitanskog (1804 – 1878), „oca humoralne patologije“, rektora Univerziteta u Beču i predsednika Austrougarske akademije nauka. Beč je pre I svetskog rata bio jedan od centara svetske medicine, pored Berlina, Pariza, Londona i Sankt Peterburga.
Postaje predavač 1896. godine, docent 1904, vanredni profesor 1910. i redovni profesor patologije 1919. na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beču.
Đ.J. je tada bio Srbin sa najvećom univerzitetskom medicinskom pozicijom u svetu! (Sl. 1).
Đ.J. je mogao da ostane u Beču i nasledi Paltaufa, imao je i ponudu za profesuru u Pragu, Insbruku i čak SAD ali, iz čistog plemenitog patriotizma, dolazi u novu državu – Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca u Beograd 1920. Šta je uradio u Beogradu? (Sl. 2).
U trijumviratu sa Milanom Jovanovićem-Batutom (1847 – 1940), prof. higijene i javnog zdravlja i Vojislavom J. Subbotićem (1859 – 1923) prof. hirurgije, osniva Medicinski fakultet u Beogradu 1920. (Sl. 3 i 4) i polaže temelje srpske onkologije i patologije. Nastavu iz patologije za studente medicine počeo je 1922. a zgradu Instituta za patologiju, tada jednu od najmodernijih u Evropi, sagradio je 1926. (Sl. 5).
Morao je da se izbori sa ogromnim organizacionim i drugim teškoćama a, nažalost, doživeo je i neopravdane prepreke od nekih ljudi (Đ.J. je došao iz bivše Austrougarske a većina drugih profesora Medicinskog fakulteta u Beogradu su bili francuski ili engleski đaci). Bio je prodekan i četiri puta dekan Medicinskog fakulteta. Saradnici su mu bili: Ksenofon Šahović (kasnije akademik), Marija Višnjić, Živojin Ignjačev (svi kasnije upravnici Instituta), Dimitrije Tihomirov, i drugi.
Nikada se nije ženio niti je imao dece, smatrajući da nauka traži celog čoveka. Brata Simeona je često posećivao u Beodri.
Kakvi su rezultati naučnog rada Đ.J. u Beču i Beogradu?
Osnove njegovog naučnog rada postavljene su u Beču, a nastavio ga je u Beogradu. Publikovao je 58 naučnih radova internacionalnog značaja. Korespondirao je i družio se sa nobelovcem Paulom Erlihom, čuvenim nemačkim patologom Karlom Ašofom i drugim. Napisao je nekrologe za nobelovce Erliha i Mečnikova kao i za našeg prvog školovanog hirurga Vladana Đorđevića. Predstavljao je Srbiju i Jugoslaviju na brojnim medicinskim kongresima u Evropi i SAD.
Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije (SKA) 18. februara 1926. Posle njega, od patologa izabrani su u Akademiju (SKA odn. SANU) Ksenofon Šahović 1940. i Vladimir Kanjuh 1974.
Đ.J. je prvi srpski istraživač raka (onkolog – naučnik). Šta je uradio u eksperimentalnoj onkologiji i onkološkoj patologiji? Koje je nove ideje uneo u istraživanje i lečenje raka?
Istraživao je branhiogeni karcinom, koji nastaje od ostataka škržnih lukova u vratu, kao i cistične tumore vrata uopšte. Ukazivao je na značaj iritacije u nastanku tumora. Utvrđivao je multicentrično poreklo izvesnih tumora u nekom organu. Bavio se problemom rasta tumora in vivo i in vitro (u kulturi tumorskog tkiva). U ovim eksperimentalnim istraživanjima, uočio je da tumorski rast promovišu: kastracija, splenektomija, pririnač u ishrani, a usporavaju: toluilendiaminska intoksikacija; male doze morfijuma, kokaina i kinina; ovas u ishrani.
Naročito se bavio različitim uticajima na transplantirano i eksplantirano tkivo raka.
Po analogiji sa erizipelom kože, koji može da se razvije i preko postojećeg površnog karcinoma kože i da ga uništi, koristio je pčelinji otrov u lečenju karcinoma. Kao pokazatelje uspešnog imunološkog lečenja raka kod eksperimentalnih životinja, označio je: Histo-patološki nalaz limfektazija, nagomilavanje plazmocita i proliferaciju vezivnog tkiva sa sekvestracijom karcinomskih ćelija.
Đ.J. je živeo do 1932. U vezi sa nastankom i razvojem (etiopatogenezom) zloćudnih tumora – raka, smatrao je da su od važnosti: Dispozicija, lokalne promene i opšti metabolički poremećaji ali „moramo priznati da ni hroničan nadražaj ni u tkivu rasturene embrionalne ćelije ni godine starosti nisu jedini uzrok neoplazama, pošto pod dejstvom ovih uslova ne nastaju uvek neoplazme“. Danas, 85 godina posle Đ.J, šta savremena nauka o tome misli?
Nauka o raku je izvanredno napredovala. Danas znamo da je rak bolest gena individualne ćelije. Mutageni karcinogeni faktori (kancerogene hemijske materije, jonizujuće zračenje, onkogeni virusi i dr.) dovode do mutacije dva normalna ćelijska gena (važna za diferencijaciju i deobu ćelije): Protoonkogena ili tumor supresor gena. Izvršni proteini, kodirani od tih mutiranih – sada kancerskih gena, menjaju oko 100 karakteristika normalne ćelije.
Pored ostalog, kancerska ćelija postaje „besmrtna“ jer (1) enzim telomeraza kod raka i dalje postoji i deluje na hromozomske telomere (zaštitne „kapice“ na vrhovima hromozoma), sprečavajući njihovo skraćenje posle deobe ćelije (koje, inače, vodi ćelijskoj starosti i smrti) i (2) ne podležu više apoptozi (programirana ćelijska smrt) – što je način na koji organizam odstranjuje svoje nepotrebne, oštećene ili drugačije ćelije. Naime, ćelije dobijaju od organizma „molekul smrti“ da preko svog već ugrađenog kaspaznog enzimskog sistema, iseckaju ćelijsku DNK i time je tiho ubiju (ostaci takvih ćelija se fagocituju bez zapaljenjske reakcije).
Inicijalno stvorene kancerske ćelije moraju probiti „imunološki nadzor“ organizma. Zatim, nastaje favorizovanje jednog kancerskog ćelijskog klona sa nekontrolisanom proliferacijom, invazivnošću i agresivnošću (infiltrativno – destruktivni lokalni rast kancera) i ispoljavanjem metastatskog potencijala izvesnih kancerskih ćelija. Stvaraju se, dakle, primarni tumorski izraštaj i njegove metastaze po organizmu. Pri tome, organizam postaje sve slabiji i mršaviji (tzv. „kancerska bolest“), upadajući u kancersku kaheksiju, kada je samo „kost i koža“, zbog koje najčešće umire.
Đ.J. se bavio i eksperimentalnom patologijom i patološkom morfologijom, tj. istraživanjem patološko-morfoloških promena u obolelom organizmu, kako na makroskopskom (obdukcija) tako i na mikroskopskom nivou (patohistologija organa i tkiva i citologija). Čime se, konkretno, u ovoj oblasti bavio?
Posebnim bojenjima otkrivao je mikroorganizme – uzročnike oboljenja u patološkim tkivima. Za rad „Patogeneza ikterusa“ dobio je nagradu Belgijske kraljevske medicinske akademije. Bavio se istraživanjem prirode plazmocita, procesima kalcifikacije i okoštavanja ateroma, zatim, profilaksom tetanusa, anafilaktičkim šokom, patologijom ishrane, lezijama prouzrokovanim radiotorijumom.
Najveći naučni doprinos svetskoj medicinskoj nauci Đ.J. je učinio sudelujući u otkriću AUTOAGRESIJE u ljudskom organizmu – o čemu se, začudo, nedovoljno zna u našoj medicini a pogotovo u inostranstvu. O čemu se, u stvari, radi?
Početkom XX veka, kada je Đ.J. doprinosio otkriću autoagresije u medicini, vladala je dogma Nobelovca Paula Erliha: „Ljudski organizam nikada ne stvara supstance protiv sebe (horror autotoxicus – autotoksični užas)“.
Tada se nije znalo za autoimunu patogenezu mnogobrojnih, tzv. imunoloških bolesti (koje mogu biti i smrtonosne).
Paul Erlih je dobio 1908. Nobelovu nagradu za medicinu i fiziologiju zbog otkrića u humoralnoj imunologiji, zajedno sa I.I. Mečnikovim, koji ju je dobio za otkrića u ćelijskoj imunologiji (fagocitozi). Takođe, pronašao je salvarzan i neosalvarzan (lekove protiv sifilisa).
Koje zapažanje Đ.J. je bilo presudno u otkriću autoagresije?
Zapazio je da su vojnici sa izlečenim povredama glave i mozga od vatrenog oružja imali nekad teške glavobolje i umirali. Obdukcije ovih bolesnika pokazale su mnogobrojna ognjišta razmekšanog moždanog tkiva kako u blizini, tako i udaljeno od izlečenih povreda mozga. Dobio je iste rezultate i u eksperimentima na belim pacovima, kojima su nanošene mehaničke povrede glave i mozga.
Zaključio je: „Isti elementi mozga koji su kao rezultat traume izvor raspadnih produkata (’raščina’), kasnije su podložni štetnom delovanju tih svojih raspadnih produkata“.
Ako ovaj zaključak Đ.J. prevedemo na današnje imunološke termine, onda je jasno da raspadni produkti oštećenja mozga („raščini“) stimulišu naš imuni sistem da stvori antitela protiv njih. Pri tome, ta stvorena antitela deluju ne samo protiv antigena u raščinima, već i protiv istih antigena koji postoje u zdravim moždanim ćelijama. Organizam, dakle, oštećuje svoje zdrave ćelije – što je autoagresija. To je dovodilo do novih ognjišta razmekšanja mozga.
Đ.J. je otišao i korak dalje. Opisani način nastanka (patogenezu) autoagresije primenio je i u lečenju izvesnih bolesti! Kojih?
Pokušavao je da ubrizgavanjem organizmu raspadnih produkata („raščina“) patoloških lezija, ukloni i same te lezije (koje stvaraju raspadne produkte)!
Rak je lečio fermentativnim ekstraktima iz tumorskog tkiva samih bolesnika.
Ubrizgavao je dezintegrisano tkivo površnog karcinoma kože ili tkivo tuberkuloznog granuloma (ili digestovanih Kohovih bacila – prouzrokovača tuberkuloze) pod kožu ljudima od kojih su dobijeni ti materijali za ubrizgavanje, u cilju lečenja karcinoma kože, odn. tuberkuloze. Takođe, isti postupak je primenjivao i kod eksperimentalnih životinja.
Dermatozu Trichophyton tonsurans lečio je njenim „raščinima“ a psorijazu - njenim skvamama.
Mogli bismo reći da je ovo lečenje bilo na principu starih Latina: „Clavus clavo eicere“ („Klin se klinom izbija“).
U kojim naučnim medicinskim časopisima je Đ.J. publikovao svoje radove o otkriću autoagresije ?
U sledeća dva časopisa 1920. u Beču i Beogradu:
(1) Joannovics G. Zur Wirkung fermentativ gewonnener Spaltungsprodukte aus Geweben und Bakterien. Wiener klinische Wochenschrift 1920.; XXXIII (30):649-52. (Efekat dobijen fermentacijom raspadnih produkata tkiva i bakterija);
(2) Jovanović Đ. Novi pogledi na postanak i lečenje izvesnih bolesti.Eksperimentalne studije. Srpski arhiv za celokupno lekarstvo 1920.; XII (11-12); 445 – 55. (Pogrešno štampano Jovanović umesto Joannović i neatraktivan i neprecizan naslov – što nam je otežavalo nalaženje ove reference).
Prezime Joannović je retko i nesvakodnevno u Srba. Biblijskog je porekla. Dovodilo je do čestih nesporazuma?
Tačno. To se najbolje vidi iz drugog citiranog rada. Zbog toga, kada pišemo o Joannoviću, uvek opomenemo da se za štampu ne popravlja Joannović u Jovanović. Nadamo se da će i Vaši lektori i korektori u časopisu “medici.com” to poštovati.
Tematika i metodologija radova Đ.J. je sasvim neuobičajena u današnje vreme. Da li je bio u tome originalan ili je postojao takav trend u njegovo vreme?
Bio je takav trend. Evo primera: (1) Erlih je, po analogiji sa vakcinacijom, pokušavao da stvori imunitet protiv raka ubrizgavajući oslabljene ćelije raka; (2) Viljem B. Kuli je 1893. koristio bakterije i bakterijske lizate u lečenju tumora (“Kulijevi toksini”); (3) M. Masugi je 1933. smatrao da postoji autoagresija u patogenezi glomerulonefritisa i bolestima jetre; (4) Erlihov učenik Ernest Vitebski je 1957. pokazao da hronični tireoiditis dovodi do autoimunizacije, tj. razaranja štitne žlezde.
Takođe, mogu se stvoriti autoantitela ne samo protiv raznih struktura u organizmu, već i protiv materija ili ćelija koje se izbacuju iz organizma: (5) Noel Fisinger navodi da zmija može imati autoantitela protiv sopstvenog otrova posle samougriza; (6) životinje i ljudi mogu proizvesti autoantitela protiv sopstvenih spermatozoida.
Đ.J. je bio i veliki društveno-medicinski radnik, veoma poštovan i voljen od kolega i studenata. U čemu se ovaj rad sastojao?
Osnovao je Jugoslovensko društvo za proučavanje i lečenje raka 27. septembra 1927. Bio je njegov prvi predsednik (a Ksenofon Šahović generalni sekretar). U vreme osnivanja, Društvo je bilo četvrto u svetu, tj. posle Beča 1910., Vašingtona 1917. i Pariza 1920. Povodom proslave 80 godina borbe protiv raka u Srbiji 10. decembra 2007. Đ.J. je posthumno dobio zlatnu medalju Društva Srbije za borbu protiv raka, koju je primio akademik V. Kanjuh.
Bio je predsednik Srpskog lekarskog društva; jedan od osnivača Internacionalnog časopisa “Medicinski pregled”; predsednik Fonda za siromašne studente i njihov “i otac i majka”; kao veliki prijatelj studenata medicine izabran je za doživotnog počasnog člana jugoslovenskih medicinskih udruženja; uvek je davao podršku studenskoj borbi za autonomiju Univerziteta; itd.
Život Đ.J. se tragično nasilno završio 28. januara 1932. Kako je do toga došlo?
Organizujući godišnju veliku Svetosavsku studentsku zabavu 1932. (prihod bi bio za siromašne studente), buntovni levičarski studenti poručili su da je kralj Aleksandar I Karađorđević dobrodošao na zabavu (bio je i njen pokrovitelj) ali ne i njegov predsednik Ministarskog saveta general Petar Živković, egzekutor Šestojanuarske diktature i ’’belog terora’’.
Živković je bio besan, pozvao je Đ.J. u svoj kabinet i, navodno, rekao mu: “Ti matora budalo, kako ne možeš da smiriš tvoje buntovne studente” a, što je još gore – ošamario ga!
Sav crven od poniženja, Đ.J. je istrčao iz Kabineta Živkovića i otišao u svoj Institut za patologiju, u sobu u kojoj je živeo. Ujutro, 28. januara 1932. nađen je obešen o donju prozorsku kvaku kanapom za povlačenje zavese, sedeći u fotelji u koju se bio spustio.
Imao je tada 61 godinu i bio na vrhuncu svog naučnog stvaralaštva!
Po ubistvu hrvatskih poslanika u Skupštini, kralj Aleksandar, preuzimajući “ličnu vlast”, postavio je za predsednika Ministarskog saveta generala Petra Živkovića. Zašto?
Kralj Aleksandar je 6. januara 1929. ukinuo Vidovdanski ustav Kraljevstva SHS, raspustio Narodnu skupštinu i zaveo “ličnu vlast” (“između naroda i kralja ne može i ne sme biti više posrednika”). Zatim je 3. oktobra 1929. promenio ime države u - Kraljevina Jugoslavija. Kralj je 1931. oktroisao novi unitaristički Ustav, prema kome: “Kralj je nosilac sve vlasti u zemlji… kraljeva ličnost je neprikosnovena. Kralju se ne može ništa u odgovornost staviti, niti kralj može biti tužen…”.
Lična vlast se pretvorila u Šestojanuarsku diktaturu i ’’beli teror’’.
Režim (Sl. 6) je imao opasne neprijatelje: Hrvatske ustaše (finansirane od Musolinijeve Italije sa logistikom u revanšističkoj Mađarskoj); provelikobugaraše u Makedoniji i albanske Kačake. Komunistička partija Jugoslavije je sprovodila odluke svog Drezdenskog kongresa od 1928. po kome je Kraljevstvo SHS, odn. Jugoslavija - veštačka versajska tvorevina sa hegemonijom Srba (“tamnica naroda”), koju treba uništiti i rasparčati.
Režimu je, zbog svega toga, bila potrebna čvrsta ruka i dobio je u generalu Petru Živkoviću (doduše čvršću nego što je baš bilo potrebno i, nažalost, veoma bahatu).
Ko je i kakav je bio general Petar Živković?
General Petar Živković (Sl. 7) je rođen 1. januara 1879. u Negotinu, a umro je 3. februara 1947. u političkoj emigraciji u Parizu.
Kao kapetan srpske vojske, otvorio je vrata Dvora pučistima pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa, koji su ubili kralja Aleksandra Obrenovića i njegovu suprugu kraljicu Dragu 29. maja 1903. i time (“Majskim prevratom”) uklonili Dinastiju Obrenovića i omogućili povratak Dinastije Karađorđević.
Organizovao je oficirsku organizaciju “Bela ruka” protiv Apisove “Crne ruke – Ujedinjenje ili smrt”. Bio je jedan od inspiratora Solunskog procesa pri kraju I svetskog rata (1917) kada su streljani Apis i saradnici, posle montiranog sudskog političkog procesa, zbog navodnog pokušaja atentata na kralja Aleksandra.
Bio je predsednik Ministarskog saveta od 6. januara 1929. do 4. aprila 1932. Poznat je po političkim ubistvima (uključujući i 39 istaknutih komunista). Protest protiv ovakvog “belog terora” u Jugoslaviji upućen je 1. decembra 1929. generalu Petru Živkoviću, potpisan od istaknutih svetskih intelektualaca (uključujući i Alberta Ajnštajna).
Organizator je (1931) i predsednik (od 1936) Jugoslovenske nacionalne stranke (JNS). Bio je jako strog prema potčinjenima. Nije se nikada ženio.
U II svetskom ratu, od aprila 1941. u emigraciji, član londonske emigrantske Kraljevske vlade Jugoslavije, podržavajući ravnogorske četnike. Posle II svetskog rata (1946) osuđen je od nove vlasti na smrt u odsustvu sa grupom Draže Mihailovića.
Šta govori za samoubistvo, a šta čak za ubistvo Đ.J.?
Za samoubistvo govori, pored ostalog, i istraživanje jednog od nas (V.K.), kome je njegova pokojna profesorka patologije dr Marija Višnjić-Frajnd rekla da su u noći njegove smrti “svetla u sobi Đ.J. gorela celu noć. Ujutro u kaminu nađeno je mnogo pepela”. To govori da je Đ.J. spaljivao svoju arhivu - što sugeriše samoubistvo.
Njegov rođak dr Milorad Kovačev iz Novog Sada, u svojoj knjizi “Život, rad i sudbina profesora Đorđa Joannovića” (urednici: M. Kovačev i V. Kanjuh 2004) smatra da je u pitanju bilo ubistvo.
Naime, Đ.J. je pisao svome bratu Simeonu u Beodri da: “Ako se njemu nešto desi, objašnjenje će naći u pismu u desnom džepu njegovog sakoa”. Pismo nije nađeno!
Brat je tražio obdukciju, ali ona nije urađena!
Samoubice često ostavljaju „oproštajno pismo“ u kome objašnjavaju razloge samoubistva. Takvog pisma nije bilo!
Sam opisani način vešanja, ako ubica želi da simulira samoubistvo, je pogodniji nego organizovati da telo visi. Međutim, sudska medicina poznaje slučajeve samoubistva na način kako ga je izvršio Đ.J.
Đ.J. je često govorio da ne shvata čin samoubica. Kada se ubio njegov prijatelj čuveni naučnik Pirke u Beču (otrovao se sa ženom), rekao je: “Ne razumem kako je mogao da prekine svoj život čovek tako visoke inteligencije, tako plodan i svestran i tako razuman”.
Prilikom sahrane Đ.J. “nije se video venac Dvora” (ali je izaslanik Dvora bio na ispraćaju).
Videli smo već, takođe, da se general Petar Živković nije libio od ubistava protivnika – ali je, ipak, teško prihvatiti da je i u slučaju patriote i velikog naučnika Đ.J. išao u krv, pored ostalog, i zbog toga što je Kralj Aleksandar voleo Đ.J.
Šta se događalo u društvenoj i medicinskoj javnosti posle smrti Đ.J.?
Nikada ranije Beograd nije video tako veliku i tužnu pratnju - ispraćaj kovčega iz Instituta za patologiju do beogradske Železničke stanice za sahranu u Beodri.
Medicinski fakultet je „izgubio svoj najčvršći stub“.
Studenti medicine („njegova deca“) su izgubili „strogog ali pravičnog roditelja“.
U Srpskoj kraljevskoj akademiji je rečeno: „Nestalo je srpsko krilo kojim smo leteli u nebo“.
Kako komentarišete tragičnu sudbinu Đ.J.? Iz plementitih patriotskih pobuda došao je u Beograd da pomogne i bude koristan – a kako mu je uzvratio general Petar Živković!
No comment! Neka svako sam razmisli i izvuče zaključak.
Što se nas tiče, naš Institut za patologiju Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu konačno nosi njegovo ime (Sl. 8 i 9); u predvorju Instituta je njegova bista (Sl. 10); u dekanskom lancu dekana Medicinskog fakulteta u Beogradu je i medaljon Đ.J. (Sl. 11).
Društvo Srbije za borbu protiv raka izdalo je doplatnu poštansku marku sa njegovim likom (Sl. 12). Mnoge zdravstvene institucije, škole i ulice u Banatu nose njegovo ime. Održavaju se redovni pomeni Đ.J. O njemu su napisani mnogobrojni članci i radovi, a prim. dr Dobrivoje-Dobrica Paunović, oftalmolog iz Opšte bolnice „Dr Đorđe Joannović“ u Zrenjaninu, napisao je lepu i dokumentovanu knjigu o Đ.J.
Posle 85 godina od smrti Đ.J. govorimo i pišemo o njemu sa velikim pijetetom, ali i neizmernom tugom. Borimo se da naša i svetska medicinska zajednica upozna i prizna njegov pionirski doprinos u otkrivanju autoagresije u medicini.
Nadamo se da se nikada više neće dogoditi takav surov „sukob izvršne političke vlasti i autonomije Univerziteta“, kako je to rekao dekan Medicinskog fakulteta u Beogradu akademik Nebojša M. Lalić (Sl. 13), pionir kardiodijabetologije u Srbiji i R. Srpskoj, na proslavi 95 godina rada Instituta za patologiju „Prof. dr Đorđe Joannović“.
Intervju pripremio: Prim. dr Momir Pušac
Pogledajte galeriju
.png)
.jpg)
