Два прилога из књиге Милана Шарца, редитеља - сценаристе и афористичара „Живот, смрт, вечност“
Владимир Кањух, Снежана Кањух, Момир Пушац
I. ЖИВОТ, СМРТ, ВЕЧНОСТ
Пре свега, како то да уопште нешто постоји?
Откуда нека материја, енергија, силе – све у кретању у простору и времену, промени и еволуцији?
Зар је, заиста, све било згуснуто у „космичко јаје“ (величине главице чиоде) и онда експлодирало („велики прасак“ – big bаng) створивши свемир, затим, све се то контрахује опет у „космичко јаје“, поново експлодира и то се стално понавља?
Свемир се непрекидно шири у простору у бесконачност и на крају се претвара у скоро „ништа“, тј. у пустош без светла и звука – кажу космолози.
Можда наш свемир није једини, већ постоји више свемира?
Тешко је све то схватити! Наш мозак, створен еволуцијом на планети земљи и за живот на њој, са само земаљским искуствима, уз гледање сунца, месеца и звезда, не може да схвати законе свемира: постанак, шта је било пре него што се десио big bаng, физика „космичког јајета“ и његова експлозија, од ничега настаје нешто и то грандиозно, ширење свемира, црне рупе, будућност, коначност – бесконачност свемира, итд. (Сл./Fig. 2).
У таквој васиони, на планети ЗЕМЉИ постоји чудо природе – ЖИВОТ, укључујући и његов најразвијенији облик – homo sapiens, тј. мудри (али и емотивни) ЧОВЕК.
Геному човека је најближи геном шимпанза, тј. постоји 96% - 98% идентичности! Истраживање генома из остатака костију древних људи показују да појмови „раса“ и „нација“ немају упориште у геному, тј. сви смо ми мешавина укрштања разних људских популација. То обара опасне предрасуде да поједине расе, или чак нације, имају посебне геноме.
О вредности човека, руски писац М. Горки каже: „Човек – како то гордо звучи“, а револуционар Л. Троцки: „Човек – тај зли, лењи, безрепи мајмун“. Истина је свакако на средини између узвишеног створења и бедног убице.
Живот је највероватније настао у „топлој океанској супи” од органских материја, уз дејство електричних пражњења (муње) или је доспео из васионе.
Тим путем је створен првобитни молекул рибонуклеинске (РНК) или дезоксирибонуклеинске киселине (ДНК), који се обавио „заштитном беланчевинастом опном”. У даљој еволуцији створене су ћелије, а њиховим удруживањем вишећелијски организми. Молекул ДНК постоји у свакој ћелији са целокупним програмом за изградњу нових ћелија или одређеног вишећелијског организма. Под дејством ДНК (која се и сама мења - мутације), у променљивој животној средини, еволуцијом од првобитне „заштитне беланчевинасте опне” створено је тело вишећелијског организма (укључујући и мозак, ендокрине жлезде и друге командне и регулаторне механизме).
Ћелије које треба да омогуће размножавање вишећелијског организма (сперматозоиди и јајне ћелије) сконцентрисане су у полним жлездама (семеницима и јајницима).
Живот је, дакле, организован на нивоу ћелије и вишећелијских организама: животиња и биљака.
Вируси, су, такође, жива бића (садрже ДНК или РНК) али сасвим сићушна (могу се видети тек електронским микроскопом) и дефектна јер је за њихов живот и размножавање потребна ензимска машинерија ћелије у коју су ушли.
Кључна је, дакле, ДНК (чији делови су гени) јер чини наследну материју – геном, тј. 23 пара хромозома у једру ћелије.
ДНК делује транскрипцијом преко свог гласника РНК, која кодира одређене беланчевине (транслација). Беланчевине се изграђују у органели цитоплазме ћелије – рибозому (Сл./Fig. 3).
Беланчевине, са угљеним хидратима (шећери), мастима, минералима и другим материјама, изграђују ензиме, хемијске поруке другим ћелијама, као и саме ћелије, органе и организам.
Из познате структуре ДНК знамо како се после транскрипције и транслације кодирају одређене беланчевине и како се наследна материја дели приликом ћелијске деобе. Међутим, не видимо где је програм да се изгради одређено тродимензионално живо биће (носорог или човек), тј. још не знамо шта је основа градитељске мудрости генома. Зна се само да посебне групе гена ступају у акцију на разним етапама диференцијације ћелија и развоја организма.
Вишећелијски организам може да уклони своје непотребне, сувишне или оштећене ћелије тиме што им шаље „молекул смрти” а ћелије имају већ уграђен механизам за аутодеструкцију (самоубиство), тј. апоптозу.
Ћелије имају на крајевима својих хромосома теломере (које штите хромосоме као капице). Оне се скраћују током сваке ћелијске деобе. Везивна ћелија у култури ткива, на пример, може да се подели око 70 пута. Када се теломере потпуно скрате, ћелија се више не дели, улази у ћелијску старост и умире апоптозом. Од дужине теломера, дакле, зависи животни век ћелија.
Интересанто је да ћелије рака не примају „молекул смрти” и не скраћују им се теломере јер их регенерише присутни ензим теломераза (нема га у нормалним ћелијама одраслог организма). Због тога су у култури ткива једино ћелије рака бесмртне. У домаћину у коме су настале, ћелије рака непрекидним умножавањем стварају злоћудни туморски израштај, који убија домаћина, али и ћелије рака тада умиру с њим.
Под дејством штетних утицаја из спољашње или унутрашње средине гени могу бити оштећени или промењени (мутација). Тада се кодирају друкчије беланчевине. Настају нове особине живих бића, које их међусобно разликују, тј. настаје диверзитет живота. Он се судара са променљивом животном средином. Наступа природно одабирање, селекција и еволуција живота.
Уписани циљ ћелије, вишећелијског организма и човека је да се одржи у суровој борби за опстанак (нагон самоодржања) и да се ћелија подели, односно вишећелијски организам репродукује (сексуални нагон, тј. нагон одржавања врсте) и родитељски нагон да се очувају потомци док су нејаки) (Сл./Fig. 4).
Homo sapiens, међутим, једини свестан свог порекла, трајања и смрти, одувек тражи шири и виши смисао свог постојања и живота. У овом смислу неке људе инспирише рад, борба за одређене идеале, религија, стваралаштво, наука и уметност, тј. радозналост ума и игра осећања. Други су заокупљени борбом за власт и вољом за моћ и стицањем материјалног богатства. Често се, међутим, човек утапа у хедонизам.
Међутим, развојем културе, човек свесно покушава да сузбија свој природни егоизам и да се окреће алтруизму и филантропији.
Временом, човек улази у старост и, ако не умре насилном смрћу (задес, убиство и самоубиство), долази болест и природна СМРТ, тј. престанак живота (Сл./Fig. 5, 6).
Између пуног здравља и активности и изненадне смрти, временски размак је некада само неколико минута! Довољно је, на пример, да прсне асимптоматска атеросклеротична плоча у срчаној артерији. Одмах се ствара опструктивни тромб који затвара лумен артерије. Део срца више не прима крв, односно кисеоник, и може настати фатална аритмија у облику фибрилације срца. Срце више не упумпава крв у крвоток. Мозак је тада већ за пет минута неповратно оштећен.
Смрт је, дакле, трајан престанак рада мозга (органа који највише карактерише човека) или трајни престанак функције срца и плућа.
Човек се, природно, боји умирања и смрти и тај свој страх потискује или га ублажава вером у загробни живот. Заиста, ако и дочека старост, човек, нажалост, често физички и ментално пропада, има јаке болове у току извесних неизлечивих болести, без наде за боље дане, а у очекивању ништавила и претварања у прах. При томе, често је у беди због осиромашења, гладан, можда одбачен од породице и друштва. Некад и са свешћу да је коначан биланс негативан, да су његове идеје промашене или неостварене, деца незбринута, живот проћердан, а злотвори остају да живе. Старост је, дакле, у знаку четири слова С: старост, слабост, самоћа, сувишност. Његош каже: „Куд ћеш веће бруке од старости“.
Срећом, постоје и супротни примери старости која није тешка и са огромним искуством често прелази у мудрост. Као и храбра помиреност са неизбежним крајем живота, уз уверење да живот није био узалудан.
При обдукцијама умрлих болесника (које пружају медицински биланс једног живота, установљавање свих постојећих обољења и узрока смрти), поглед на лице умрлог показује обично две крајности: тврдо, дубоко, смирено „спавање” или, изобличено лице због болести и болова, неизрециви ужас. То би могао бити један одговор на питање у каквом је стању човек при умирању и смрти.
Велике религије нуде наду и веру у васкрсење и вечни живот душе после смрти или у реинкарнацију, уз праведно поравнање у односу на проживљени живот на земљи: праведници добијају награду а грешници казну.
Стари грчки филозофи су сматрали „док има нас – нема смрти, а када наступи смрт – нема нас” или „смрт је вечни сан без снова”. Утешно?
Академик Владимир Кањух
II. ЖИВОТ, СМРТ, ВЕЧНОСТ
Кажу да је наш свемир настао пре 14 милијарди и 700 милиона година „великим праском” и да се, на изненађење космолога, све брже шири и у далекој будућности претвориће се у скоро празну помрчину. При томе, наш свемир је само један од бројних „мехурова”, тј. многобројних свемира. Ми живимо на мембрани једног таквог мехура. Када се мембране два мехура сударе настаје нови „велики прасак” и стварање једног новог свемира. Свемир, дакле, нема ни почетак нити крај у простору и времену.
У таквим непрегледним свемирима постоји једна мала планета – ЗЕМЉА, која је изнедрила космичко чудо – ЖИВОТ и на којој ми кратко живимо (Сл./Fig. 2).
Интелигентни живот – ЧОВЕК, створен је еволуцијом као њена највећа позната креација. Његова грађа, функција и суштина још нису коначно истражене. Живи просечно око 70 година и неизбежно му предстоји старост, болест и смрт.
СМРТ је сурова истина, којом се природа ослобађа остарелих јединки, које се не репродукују и гладних уста, која више не привређују. Међутим, смрт је и земаљска коначна правда јер сви људи, без изузетака, морају да умру раније или касније.
Трагедија је да врхунско биће – човек може да умре и пре генетски одређеног времена за врсту. Некад за свега неколико минута због срчаног или можданог удара или неке несреће (Сл./Fig. 3).
Човек у пуној активности или остарели појединци претварају се после смрти у леш – кадавер (carno data vermillis = месо дато црвима) када се сахрани или у пепео ако се спали.
Религије нам обећавају загробни живот или бар сељење душе. Хришћанство нам обећава вечни живот у новом – духовном телу и блаженство раја или муке пакла, сходно томе какви смо били у току нашег земаљског живота – праведници или грешници.
Шта да ради човек у свом кратком животу да би га испунио, остварио, имао „joie de vivre“ (фр. „радост живљења“) и био срећан?
Биологија намеће нагоне: самоодржања, сексуални (ради одржања врсте, тј. стварање потомства) и родитељски – брига о деци док не одрасту.
Човек би морао да живи по општеприхваћеним моралним нормама. Здравим оптимистичким животним стилом и да му је најважније: љубав, пријатељство, поштовање, толеранција разноврсности. Морао би да се бори за пуну слободу јединке и друштва, људска права без икакве дискриминације, за социјалну правду против понижавајуће беде и сиромаштва и ако је баш срећник – да, са вољеним бићем, ужива у раду, љубави, мајчинству и лепотама науке или уметности.
На крају, можда је смрт некад одмор од живота, поготово паћеничког. Уосталом “ни живети није најновије“ (Јесењин).
Велики грчки писац Никос Казанцакис (Сл./Fig. 4), аутор незаборавних романа „Грк Зорба“ и других, је у питању смрти врло оригиналан. Због романа „Последње искушење Исуса Христа“ имао је проблема са Грчком православном црквом. Црква није, на крају, одобрила да се сахрани на обичном православном гробљу. Сахрањен је у Хераклиону на Криту, на брду са млетачком тврђавом. На гробу (Сл./Fig. 5) је епитаф:
„НЕ НАДАМ СЕ НИЧЕМУ. НЕ БОЈИМ СЕ НИЧЕГА. ЈА САМ СЛОБОДАН“.
Др Снежана Кањух
Pogledajte galeriju
.png)
.jpg)
