Ivo Andrić i medicina
Pripremili: Akademik prof. dr Svetomir Stožinić i mr ph. Marija Stožinić
Književnik, filozof i nobelovac Ivo Andrić svojim mudrim mislima često je zastupljen u medicini, a brojnost tih misli nemoguće je predstaviti u jednom radu, već se navode samo neki koji to ilustruju: Dva maestralna rada opisa bolesti i naprasne smrti; genijalni i originalni psihococijalni opis – metafora „naprasne smrti”; maestralni opis bolesti Tahir-bega – metafore o zdravlju i bolesti i čudesnom fenomenu ozdravljenja.
U romanu „Na Drini ćuprija” naš velikan majstorski je opisao naprasnu smrt Alihodže od akutnog koronarnog sindroma koji je izazvan emocionalnim stresom zbog rušenja mosta i fizičkog napora zbog penjanja uz strminu brda. Andrić kaže: „Oh, da mu je malo dublje i malo više vazduha udahnuti... Sad se jasno čuje da u čaršiji pevaju. Kad bi samo mogao da udahne više vazduha, kad bi put bio manje strmen i kad bi mogao stići kući, da legne u svoj dušek i da vidi i čuje nekoga od svojih! To je jedino što još želi. Ali ne može. Ne može više ni da održi pravi odnos između disanja i srca; srce je potpuno zaptilo dah, kao što se ponekad u snu dešava. Samo ovde nema spasonosnog buđenja. Otvori široko usta i oseti da mu oči izviru iz glave. Strmina koja je i dotle neprestano rasla primače se potpuno njegovom licu. Celo vidno polje ispuni mu tvrdi, ocediti drum, koji se pretvarao u mrak i obuhvatao ga svega. Na uzbrdici koja vodi na Mejdan ležao je Alihodža i izdisao u kratkim trzajima.” (Ivo Andrić, Na Drini ćuprija, Svjetlost, Sarajevo, 1975, str. 279).
Iz navedenog opisa lako se može zaključiti da je jak psihofizički stres izazvao naprasnu srčanu smrt u akutnom koronarnom sindromu (AKS).
Akutni koronarni sindrom čine više kliničkih entiteta sa nepovoljnom prognozom, a to su: nestabilna angina pektoris (NAP) i akutni infarkt miokarda (AIM). Naprasna srčana smrt i maligni poremećaj srčanog ritma prate prehodna stanja ili se javljaju samostalno.
Posebno nestabilnu anginu pektoris čine brojne akutne kliničke forme: novonastala angina pektoris, pogoršavajuća postojeća angina pektoris, varijant forme, posebno Prizmetalova vazospastična angina.
Sve navedene kliničke forme nisu jedinstveni oblici, već imaju svoje grupe i podgrupe. Glavni klinički znak je anginozni bol različitog trajanja i osobenosti, na osnovu koga se međusobno razlikuju i procenjuje njihov klinički značaj. Tako, svaki anginozni bol, trajanja više od 20 minuta, govori o nestabilnoj angini pektoris ili o akutnom koronarnom sindromu.
Nezaobilazni opis bola u grudima, koji je nalikovao bolu u akutnoj ishemijskoj bolesti srca (nestabilnoj, pogoršavajućoj angini pektoris), dao je Seneka u prvom veku nove ere u pismu prijatelju Lucilijusu, u kojem kaže: „Napad je bio veoma kratak i sličan oluji. Obično se završavao u toku jednog sata. Ja sam preživeo sve telesne patnje i opasnosti, ali nijedna nije tako bolna. Zašto? Zato što imati ma koju drugu bolest, znači biti bolestan. Imati ovo oboljenje, znači umirati.”
Strukturne promene ishemijske bolesti srca (IBS) u 90 odsto slučajeva su organske, arterosklerotske prirode i one tokom života napreduju, sužavajući krvni sud, sve do potpune okluzije (zapušenja).
Navedenom procesu suženja krvnih sudova često se pridružuje vazokonstrikcija, odnosno vazospazam, tzv. „grč krvnog suda”.
Najčešći okidači bola u ishemijskoj bolesti srca su: ekstremni fizički napori, pojačan napor dužeg trajanja, psihički i emocionalni stres, nepovoljni vremenski uticaji, dok se bez uticaja fizičkog faktora bol u grudima javlja u mirovanju u vazospastičnoj, tzv. Prizmetalovoj angini (uvek je istog produženog trajanja, koji spontano nastaje pred zoru i spontano nestaje).
Ishemijskoj bolesti srca posebno su predisponirane osobe, tzv. „koronarne ličnosti”, i brojne posebne psihičke strukture ličnosti koje, uz to, ako imaju jedan ili više poznatih faktora rizika: arterijsku hipertenziju, poremećaj metabolizma masti i šećera, pušenje, gojaznost, česte stresove, i fizički su neaktivne. Jedna metafora govori o „četiri bele smrti”, a to su: so, šećer, mast i brašno.
Sve navedeno skupa čini tzv. „profil naprasne srčane smrti”. Ličnost koja vodi nezdrav način života istrčava u smrt, tj. ide u susret smrti. Posebno su toksične, kao vid stresa, mržnja, ljutnja, neprijateljstvo, bes i gnev.
Nezaobilazan je primer Džona Hantera iz 1972. godine, koji citiraju prof. M. Borzanović i prof. S. Stožinić u knjizi „Ishemijska bolest srca”. On je bio na odgovornoj dužnosti u bordu bolnice i bolovao je od angine pektoris. Požalio se rečima koje su ubrzo bile potvrđene: „Moj život je u rukama bilo koje hulje koja je u stanju da u meni izazove gnev.” Nažalost, umro je sledeće godine tokom jedne žučne profesionalne debate u kojoj se razgnevio.
Istorija ljudskog roda obiluje primerima o naprasnom, iznenadnom i neočekivanom umiranju.
Nezaobilazan je, takođe, i primer iz „Svetog pisma” u kojem je zapisano da je Ananije u trenutku umro kada mu je sveti Petar rekao: „Nisi varao ljude, već Boga.”
Hipokrat (460-377. godine pre nove ere) prvi je u čuvenoj knjizi „Coazis” ukazao da je bol u predelu srca koji se ponavlja određenom učestalošću kod starijih ljudi predznak bliske smrti. Takođe i neuspeh u životnoj borbi sa sopstvenim kreativnim planovima i željama može biti stresan, praćen istovremenim razočaranjem u sebe i svoje stvaralačke vrednosti. Kako to da savladamo i vratimo poljuljano samopouzdanje, kazuju nam reči velikog naučnika Mihajla Pupina: „Porazi su samo kratka odmarališta do pobede”. Ako ih tako shvatimo, zaboravićemo poraze i neuspehe i hrabro ćemo krenuti ka novim uspesima i pobedama.
Veličanstvenu tajnu, zvanu život, veliki filozof Pitagora nazvao je „bojno polje života”.
Kao prethodnici, tj. prodromi (predznaci), naprasne srčane smrti najčešće mogu biti učestaliji anginozni bolovi, dispnea (gušenje), poremećaj srčanog ritma, koji se javljaju i mesec dana pre naprasne smrti. Danas se dispnea obično smatra ekvivalentom anginoznog bola. Sve navedeno je razlog da se ovakav pacijent smatra predisponiranim za naprasnu srčanu smrt, što zahteva intenzivni kardiološki nadzor i prevenciju.
O izuzetnom značaju uticaja stresa na srce i pojavama rizične kardio-reaktivnosti i naprasnoj srčanoj smrti S. Stožinić i M. Borzanović, zajedno sa ruskim kolegom akademikom Nikolajem Romanovičem Palejevom, 2003. godine objavili su sveobuhvatnu monografiju „Stres i srce”.
O stresu kao paradigmi savremenog načina življenja citirali su metaforu Dušana Balana „Sve teče”: „Više nema helenskog života bez trzanja, treći milenijum odzvanja od ubrzanja, nestaje smeha – ljudski rod će uništiti stres.”
Bol u grudima je veoma čest simptom koji može biti izazvan različitim patološkim stanjima pa se nameće potreba utvrđivanja njegove autentične prirode i stepena životnog rizika. Posebnu osobenost anginoznog bola čine: lokalizacije, provokacioni faktori, dužina trajanja, mesto najjačeg bola i pravac njegovog prostiranja, kao i popratne tegobe.
Bol anginozne prirode (koji može biti jak, umereno slab, ponekad i odsutan u tzv. „nemim formama” ili atipičan u pogledu svih prethodno navedenih karakteristika) dostiže svoj „klinički horizont” kao ishemijska bolest srca ili se pojavljuje u vidu naprasne srčane smrti kao prvim kliničkim ispoljavanjem ishemijske bolesti srca.
Veoma su poučne reči Nikola Makijavelija (15/16. vek n.e.): „U početku bolest je teško otkriti, a lako lečiti, a kasnije, kada se bolest razvije, lako je otkriti, a teško lečiti.”
Sindrom bola u grudima mogu izazvati i mnoge patološke strukturne promene srca, grudnog koša i kičme, koje mogu imitirati anginozni bol kao takozvane „maske ishemijske bolesti srca”. Takođe, i neki patološki procesi u organima van grudnog koša (na primer, zapaljenja žučne kese i zapaljenja pankreasa, ulkusna bolest želuca i duodenuma) mogu izazvati bol u grudima koji se naziva „pozajmljeni sindrom bola u grudima”.
Naprasna srčana smrt može biti srčane i nesrčane prirode. Srčana smrt čini preko pedeset odsto slučajeva smrti. Od toga u devedeset odsto slučajeva smrt je uzrokovana ishemijskom bolešću srca, najčešće infarktom miokarda, kada na prva dva sata otpada četrdeset odsto smrtnosti, u prvih šest sati šezdeset odsto smrtnosti, a u prva 24 časa osamdeset odsto. (Stožinić S., Bojić M. „Naprasna srčana smrt”, Stručna knjiga, Beograd, 1993).
Pri zapaljenju srčanog mišića, koje se naziva „bolest sa deset lica”, kao i u nekim virusnim infekcijama (Coxackie) može se javiti naprasna srčana smrt, zbog čega treba to ozbiljno shvatiti i sprovesti kardiološki nadzor i prevenciju obolelih.
Brojna su i patološka stanja koja mogu izazvati naprasnu smrt: gušenje, davljenje, trovanja, strujni udari i dr.
Ivo Andrić je veličanstveno i znalački opisao dva slučaja naprasne srčane smrti. U romanu „Na Drini ćuprija” opisao je smrt Alihodže. U delu „Gospođica” (R. R.), koja je bila usamljena, da bi opstala mnogo je radila i bila je pod hroničnim stresom. Ona je imala neprepoznatu srčanu manu. Završni čin njenog života Ivo Andrić opisuje na kraju knjige: „Pred njom stoji podmukli razbojnik, u tami, s ove strane brave. Sve je svršeno. Očekivala je još samo njegov nepoznati glas – Pare daj! – i pokret njegovih ubilačkih ruku iz mokrih rukava. Ali ništa nije čula ni stigla da oseti. Nevidljivo, sve jače, nju je gušilo njeno rođeno srce. Uši su zagluhnule, iskolačene oči obnevidele, raširena usta zanemela. Kolena je izdadoše.
Padajući napred razmahnu još jednom ispruženim rukama kao da će zaplivati i obori klajderštok na kom je bio obešen njen sopstveni zimski kaput od grubog sukna i još pun vlage.
Ležeći na zemlji, kidala je poslednjim grčevitim pokretima vunenu bluzu na grudima u očajnom naporu da načini mesta svome zastalom dahu. Ah, samo malo vazduha, samo jedan dah i sve bi možda bilo spaseno, život, imanje, novac. Zlata bi dala za jedan dah. Ali daha nema. Kolena se grče i teme hoće da prsne. Krv je stala i leži u njoj kao olovo. Nikad više daha. Pokreti su bivali sve slabiji, dok se potpuno ne smiriše. Samo je promukli ropac još nekoliko trenutaka odavao poslednje znake smrtne borbe. Pa i to umuknu. Telo se opusti i smiri i ostade ispruženo u mraku i tišini.” (Ivo Andrić, „Gospođica”, Prosveta, Beograd, 1976, str. 252, 253).
Sinonimi naprasne srčane smrti su još „neočekivana” i „iznenadna”, a vremenski je određuju termini nagla, munjevita, trenutna.
Danas je opšteprihvaćena definicija Svetske zdravstvene organizacije da je naprasna smrt „nenasilna smrt koja nastaje neočekivano u toku šest časova kod jedne naizgled zdrave osobe ili osobe sa stabilnim stanjem ili osobe u stanju poboljšanja.”
Ivo Andrić je u knjizi „Znakovi pored puta” opisao psihosocijalni aspekt naprasne srčane smrti: „Smrt je kao grom. Znaš da postoji, čitao si o njoj, često i razmišljao, neodređeno, bez kraja i zaključka. Ponekad je i pomeneš u razgovoru i u pisanju, uvek mudro i mirno, kao da sve znaš o njoj. A kad se desi ovako da udari u tvojoj najbližoj blizini i neočekivano pogodi nekoga koga voliš i sa čijim postojanjem si vezao svoja najlepša zadovoljstva, onda tek vidiš da ne znaš i da nikad nisi pravo znao šta je to smrt, i da si govorio ili pisao napamet, površno i prazno.
Mislio si da znaš šta je to smrt zato što si umeo da napišeš nekoliko poetičnih reči o turskim grobljima, a sada vidiš da to nema prave veze ni sa životom ni sa smrću.”
Iako postoji mišljenje da je naprasna smrt najhumaniji i najbrži rastanak čoveka sa životom, jer je skraćena patnja umirućeg, istovremeno ona je i najtragičnija i psihološki najteža za rodbinu umrlog, jer je prati njihov psihološki šok.
Mnogobrojni su uzroci naprasne srčane smrti. Međutim, najprikladnija je ona podela uzroka koja sve strukturne uzroke svrstava u tri grupe:
Bolesti krvnih sudova (makrocirkulacije i mikrocirkulacije koronarnih arterija), najčešće uzokovane arterosklerozom krvnih sudova (sa različitim kliničkim manifestacijama ishemijske bolesti srca), koja je u preko 90 odsto slučajeva uzrok naprasne srčane smrti.
Takav primer je prethodno opisan u slučaju smrti Alihodže. Ređi su slučajevi urođenih poremećaja koronarnih arterija.
Strukturni poremećaji srca u vidu bolesti endokarda, miokarda i perikarda, među kojima su najčešće urođene i stečene srčane mane, zapaljenjska i degenerativna oboljenja srčanog mišića, koja dovode do oštećenja srca kao mišićne životne pumpe.
Neblagovremeno prepoznata, najčešće kod sportskih takmičenja, iznenada dovodi do naprasne srčane smrti sportista, prethodno naizgled zdravih.
Ivo Andrić je opisao slučaj gospođice koja se nije čuvala i psihofizički štedela. Bila je anksiozna, što je izazvalo zastoj srca kao mišićne pumpe u urođenoj srčanoj mani.
Različiti elektrofiziološki poremećaji srca u vidu malignih aritmija, tipa ekstremno brzih i sporih ritmova, mogu iznenada izazvati zastoj srca i naprasnu srčanu smrt.
Navedeni strukturni poremećaji srca mogu se udružiti, na primer, akutni koronarni sindrom i maligne aritmije.
Pored izuzetnih i veštih opisa naprasne srčane smrti, Ivo Andrić je briljantno opisao i neke druge bolesti.
Opis ortopedskog oboljenja često su ortopedi citirali i uzimali kao moto u svojim knjigama: „Sada se nepoznata bolest uspalila i zastarela. Tahir-beg se mirio s tim da živi i boluje uporedo. Na levoj slabini nosio je živu ranu koja se po nekoliko puta u godini zatvarala i otvarala. Zimi i za vreme jugovine javljali su se bolovi i tada je morao da pojača alkohol i sredstva za spavanje. Previjao je svoje rane, kao što je i bolovao, skrovito i mirno, ne žaleći se nikom i ne uznemiravajući nikog.”
Andrić znalački uočava nepovoljan uticaj vremena na pogoršanje navedene bolesti (najverovatnije tuberkuloznog osteomijelitisa kičme i karlice) – najpovoljniji uticaj toplog strujanja južnog vetra, vlažnog vazduha, hladnoće, kao i uticaj ciklona u vidu oscilacija vazdušnog pritiska.
Andrić govori o čudesnom fenomenu ozdravljenja, što je najvažniji cilj pri očuvanju zdravlja, koji čini najsrećnije trenutke života.
„Često govorimo o zdravlju, ali se retko i malo zadržavamo na čudesnom fenomenu ozdravljenja. To su najradosniji i najzanimljiviji trenuci našeg života. I treba ih proučiti i opisati.” (I. Andrić)
Smisao života i put samospoznaje treba da vode ka ravnoteži između potreba, obaveza i svakodnevnog stresa.”
„Hteti daleko i želeti mnogo kada je reč o postavljanju nesebičnih ciljeva nije greh, nije opasno. Pogrešno je i opasno udariti sebi suviše blisku metu, jer to znači izneveriti sebe i druge, ostati dužan životu.”
O značaju i neophodnosti uspostavljanja harmonije, tj. unutrašnje ravnoteže i balansa, kao i psihičke smirenosti i neporemećenosti, veoma bitnim za očuvanje zdravlja, koji vode ka poželjno dobrom zdravlju i dugovečnosti, znali su da govore još drevni lekari, ističući da su posebno velike duševne i telesne patnje uzrok razvoja bolesti, a često i nagle, iznenadne smrti, kojima su najčešći uzrok psihosomatske bolesti i raznovrsni stresovi.
Potraga za dobrim lekom, za zdrav i kvalitetan život, traje od pamtiveka. U filozofiji života i zdravlja opšte je prihvaćeno nečelo da zdravlje i život zavise, uglavnom, od čovekove rešenosti da istraje u svakodnevnom sprovođenju zdravog stila života i životnih navika, počev od rane mladosti.
U vođenju zdravog stila života treba biti umeren i racionalan. Treba izbegavati trošenje životne energije na sve ono na šta ne možemo da utičemo. Životnu energiju treba usmeriti na ono što je moguće ostvariti, pre svega uključujući i promene loših i štetnih životnih navika.
Takođe, treba se potruditi da nam posao pričinjava zadovoljstvo i da uspostavljamo pozitivne kontakte sa ljudima iz radnog i životnog okruženja. Osmehuj se, raduj se, praštaj, budi spokojan, misli pozitivno uz pozitivnu unutrašnju moć, budi radostan, razmišljaj o kosmosu i smislu života, izbegavaj strah kada razmišljaš o budućnosti, izbegavaj krizu ličnog identiteta, posebno psihičku krizu.
Smisao života i put samospoznaje treba da vode ka ravnoteži između potreba, obaveza i svakodnevnog stresa. Najlepša ljudska želja je da se kratki ljudski život radom i smislom sublimira i ovekoveči.
Sprovođenje navedenih zdravstvenih principa, uz doslovno pridržavanje pravila personalizovane medicine, čini posebnost, izvrsnost i izuzetnost „filozofije zdravlja i života”.
Ivo Andrić je u besedi prilikom dodele Nobelove nagrade citirao latinsku izreku: „Razmišljao sam o drevnim danima i sećao se godina večnosti”.
„Čovek živi samo jedan trenutak, mahnito, a vreme juri vratolomnom brzinom sve dalje i dalje... Niko od nas nema sve. Ničiji život nije dosta dug da bi sve obuhvatio. Nama jedino ostaje da pokušamo da izvučemo od života što je moguće više.” (Ivo Andrić)
U „filozofiji zdravlja i života” osnovni postulati su: očuvanje zdravlja, unapređenje kvaliteta života i produženje dugovečnosti (koje je kontroverzno i najmanje obrađeno u opštoj i stručnoj – naučnoj literaturi).
Zbog svoje lepote, istinitosti, univerzalnosti i bezvremenosti (preživela je vekove i milenijume), može se navesti kineska poslovica, koja glasi: „Treba umreti mlad i zdrav, ali što je moguće kasnije”. Ivo Andrić ima mnogo metafora o tome, pa je neophodno njihovo posebno proučavanje, jer mogu da posluže kao životni putokazi.
Veoma se razlikuju dugovečnost i večnost. Ljudi kao božanska bića mogu biti dugovečni, a večni mogu biti samo ideali, velike ideje i velika dela, osvedočeno i opštepriznato stvaralaštvo.
Pogledajte galeriju
.png)
.jpg)
