Uz Njegoša protiv straha i panike kao neprijatelja imunološkog sistema
Prof. dr Elizabeta Ristanović
Razgovor vodio: novinar Nemanja Milutinović
Da li smo mogli da predvidimo, naslutimo ovu pandemiju?
Vreme u kome živimo, evo već više od godinu dana, nedvosmisleno pokazuje i dokazuje ono što smo mi, koji se ovim problemom profesionalno bavimo, oduvek znali. Da su mikroorganizmi - virusi, bakterije, gljivice i njihovi produkti toksini, jedan od najvećih zdravstvenih, ali i ekonomskih i bezbednosnih rizika i izazova vremena u kome živimo. Da se razumemo, oni su oduvek bili tu, oni su zapravo jedan oblik života, stariji i vitalniji od nas. Mnogi od njih se nalaze u prirodi, u raznim vektorima i rezervoarima, kakav je npr. i korona virus, neki žive i u nama, čak nam i pomažu, neki mudro vrebaju trenutak da posustanu naše odbrambene snage i da napadnu i izazovu bolest. Epidemija i pandemija bilo je u prošlosti, one su pratilac ljudske istorije i civilizacije, često su menjale njene tokove. Setimo se Justinijanove kuge, koja je doprinela propasti Rimskog carstva, tifusa koji je zajedno sa ruskom zimom, uz vojničke veštine generala Kutuzova, zaustavio Napoleonov osvajacki pohod, zatim epidemije koja je pratila srpsku vojsku tokom njene golgote u Prvom svetskom ratu, španskog gripa, svinjskog gripa, variole, Ebole, SARS-a i MERS-a koji su sabraća Covid-19 virusa i naravno ne zaboravimo HIV kao planetarnu kugu novog doba. Pitali ste da li se ova pandemija mogla naslutiti. Po mom mišljenju, odgovor može biti potvrdan. Kao univerzitetski nastavnik ja svoje studente učim da pred brdom stoje, a vide ono što je iza brda. Da razmišljaju, čitaju, informišu se i kritički analiziraju različite naučne izvore. I tako, listajući eminentne svetske časopise od 2013. godine naovamo, videlo se da se dosta govorilo o pandemijama i njihovim posledicama, ali i o samim korona virusima, koji su svakako prisutni u prirodi i tokom zimskih meseci odgovorni su za 30% respiratornih infekcija. Rađeni su i razni simulacioni eksperimenti, diskutovalo se o tome i na naučnim i na bezbednosnim konferencijama.
Svetski lideri su upozorili da nije pitanje da li, već kada će izbiti nova pandemija. Jeste li saglasni sa tim? Zašto?
Sigurno mislite na nedavnu evropsku inicijativu, ali ona je malo zadocnela i zadire u sferu politike i rekomponovanja sveta. Ja ću se držati struke. I da odmah kažem, bez želje da ikoga obeshrabrim, pandemija će biti i ubuduće. Prvo, mikroorgnizmi teže da obnove svoj vitalni potencijal, a oni to mogu da učine kretanjem kroz osetljivu populaciju, zatim, tu su klimatske promene koje takođe postaju jedan od vodećih bezbednosnih izazova i o tome se sve više priča, globalno zagrevanje doprinosi širenju areala rasprostranjenosti raznih infektivnih agenasa, njihovih rezervoara i vektora, baš kao i migracije i kretanja stanovništva. A sa migracijama se sele i mikroorganizmi. Sada govorim o prirodnim procesima. Naravno da je razvoj nauke dostigao taj stepen da ona može biti i zloupotrebljena u cilju izmene postojećih i stvaranja novih mikroorganizama koji bi mogli imati pandemijski potencijal. Ali neka crna biologija ostane u domenu crnih slutnji.
Jesmo li nešto naučili iz aktuelne krize? Kako da se pripremimo za narednu? Vi ste više puta isticali da se ključ borbe sa krizom nalazi u trouglu između medicine, ekonomije i bezbednosti?
Nakon ove pandemije svet svakako neće biti isti i ona će osim zdravstvenih imati razne posledice koje već naslućujemo – kako geopolitičke i bezbednosne, ekonomske jer su bogati postali još bogatiji, kao i posledice u sferi obrazovanja, funkcionisanja društva i mnoge druge. Aktuelna kriza nas je naučila da koliko god problem bio globalni, da su odgovori bili lokalni, da su svi bili prepušteni sebi i da su se najbolje snašle i organizovale zemlje koje su sačuvale recidive sistema javnog zdravstva okrenutog čoveku kakav smo imali u socijalizmu, a da su mnogi bogatiji i moćniji posrtali pred naletom virusa. Pokazala nam je da međunarodna solidarnost ne postoji i ogolila sve slabosti ideja koje su proklamovane, što se videlo po odnosu evropskih zemalja prema Italiji. Podsetila nas je koliko je važan oslonac na sopstvene snage, što smo u vremenu liberalnog kapitalizma neretko zaboravljali rasprodajući i devastirajući naše kapacitete – institute, farmaceutsku industriju, bolnice. Pokazala nam je koliko je važno obrazovanje, ulaganje u znanje i nauku, jer ko na sopstvenu pamet ne računa mora skupo da plaća tuđu. Shvatili smo da je potrebno revitalizovati i naše naučnoistraživačke centre, napraviti sopstvene dijagnostičke reagense, osvojiti tehnologije, krenuti u proizvodnju vakcina i vratiti se tamo gde je bila nekadašnja Jugoslavija. Mislim da mi to možemo. Nedavno sam pročitala neku analizu koliki su milionski prihodi farmaceutskih kompanija koje su proizvele vakcine protiv kovida-19, a tek su proizvele i isporučile 200 miliona doza, a pandemiji se ne nazire kraj, izvršene su i procene koliki će tek ti prihodi biti u budućnosti, a mnoge zemlje su, da bi nabavile vakcine, dospele na prag dužničkog ropstva... Setite se kaubojštine koja je vladala oko nabavke respiratora i svega ostalog. Naravno da su ljudsko zdravlje i život nešto što nema alternativu, ali zamislite kolike bi uštede ostvarila zemlja koja ima svoje kapacitete za proizvodnju. I meni je posebno drago što smo mi, uz pomoć naših partnera i prijatelja, na tom putu oživljavanja našeg vakcinalnog programaa.
Videli smo da se virusi ne zaustavljaju na granicama. Da li je onda rešenje u regionalnoj i međunarodnoj saradnji?
Mikroorganizmi ne prepoznaju administrativne granice, ne pokazuju pasoše i ne zaustavljaju se na njima. Čak i kada ih zatvorite i onemogućite razmenu ljudi i dobara. Zaustavite ekonomiju, a virus pronalazi put. Mi smo to među prvima prepoznali i Republika Srbija je, sećate se prošle godine, prva otvorila svoje granice za zemlje regiona. Pokazali smo i spremnost da pomognemo svojim susedima i u vakcinama, respiratorima, medicinskoj opremi. I to je jako dobro. Jer kako god se bude rekomponovala međunarodna političko-bezbednosna scena, mi smo ovde pućeni jedni na druge. S druge strane, to ima i neko svoje imunološko opravdanje, jer je reč o ljudima koji su blisko povezani, slične genetike, pa je i prirodno prokužavanje i sticanje kolektivnog imuniteta u tom slučaju brže. A što se tiče međunarodne saradnje, generalno, ona je svakako dragocena i neophodna. Uostalom i sada se potvrdilo da su pravi prijatelji oni na koje se možeš osloniti u nevolji, a to su oni koji su nam prvi pritekli u pomoć - Rusija i NR Kina. Naravno, uvek treba raditi na jačanju i unapređenju međunarodnih veza i kontakata, posebno u domenu nauke. Ali ne sme se zaboraviti i činjenica da je Srbija, ali i region i Evropa, zbog NATO agresije i udruženog dejstva osiromašenog uranijuma i hemijskih agenasa izožena još jednoj epidemiji - epidemiji malignih oboljenja. Radioaktivnost takođe slabi imunološke snage organizma i olakšava posao infektivnim agensima.
Ima li razloga za strah i zašto strah nije dobar sa imunološkog aspekta? Koliko tu možete da učinite vi kao ljudi od struke i nauke, a koliko mediji? Koliko je bitna krizna komunikacija?
Strah životu kalja obraz često, a slabostima smo zemlji privezani, veli naš lovćenski Tajnovidac. A kako je sve u životu i prirodi neraskidivo povezano, postoji neuroendokrinoimunološka osnova cele ove priče. Jer strah, tj. hormoni stresa, deluju direktno imunosupresorno, slabe naše imunološke snage. Uplašen čovek je bolestan čovek. Zato je jako važno za sve koji se bave ljudima u vreme krize, za sve ljude od struke i nauke da svoje poruke, savete, način obraćanja ljudima prilagode tako da one budu fokusirane i oblikovane da u ciljnoj grupi ne izazovu strah i paniku, već da objasne ljudima šta da rade, kakve će koristi imati ako poštuju određena pravila, da ih podstaknu da budu partneri u rešavanju krize, baš kao što i mediji i medicina treba da budu partneri na istom zadatku u ovakvim situacijama. Dakle, krizna komunikacija nije samo posao za profesionalne portparole već za sve nas. Ako se komunikološki aspekti ne sprovedu na pravi način teško je sprovesti ostale operativne segmente rešavanja krize. I na tome treba raditi. Posebno danas. Pandemiju od početka prati infodemija i jedan snažan informacioni rat gde se koriste društvene mreže i dezinformacije koje se brižljivo plasiraju i pletu uvek oko nekog zrna istine stvarajući ozbiljnu konfuziju među ljudima. I proizvodnja i distribucija vakcina pretvorila se u rat, kao i skoro sve činjenice vezane za pandemiju. Ratuje se na visokom nivou, ali se vodi bitka i za duše ljudi. I kada sve prođe i kada se budu analizirale naučene lekcije, ovaj segment treba uzeti u obzir.
Da li se po Vašoj oceni naša zemlja dobro bori sa krizom? Šta nam je ona pokazala?
Naša zemlja je i u ovoj krizi pokazala da su naš najvredniji resurs ljudi i da imamo sjajne i posvećene lekare, medicinske tehničare, veterinare, molekularne biologe, dobar zdravstveni sistem, vojsku, policiju, žilavu privredu koja može da se izbori sa svim nedaćama. Pokazali smo da ne posustajemo i ne odustajemo i da u ovome što se događa vidimo razvojnu šansu.Stvaramo i gradimo. Nikle su tri kovid-bolnice, dijagnostički centri, spremamo se da otpočnemo proizvodnju vakcina, niko nije ostao bez medicinske pomoći, brzo i efikasno je organizovan proces vakcinacije na dobrovoljnoj osnovi, a bilateralnim aranžmanima prvi smo obezbedili vakcine različitih proizvođača. Pružili smo ruku bratske i prijateljske pomoći našim susedima u regionu afirmišući princip regionalne saradnje. Uz mostove prijateljstva, gradimo i pruge i puteve kako bi komunikacija bila brža, a ekonomski tokovi u regionu intenzivniji, a budućnost sigurnija. I to je istina koja se ne može prenebreći.
Pogledajte galeriju
.png)
.jpg)
