Прим. др Анка Станојчић
Креативна дама Србије – живот између медицине, писања и плеса
„Живот је један – живот је плес”
Недавно смо писали о кардиологу Љубици Божиновић, професорки чији ауторитет траје, а за врх текстa одабрана је њена фотографија у гимназијској кецељи као матуранта у Дубровнику. „Ту је фотографију одабрала и „Политика” када је о мени писала”, рекла ми је тада са осмехом.
И онај галеб са Тасоса др Анице Жупунски (нефролога из Новог Сада, фотографа прве врсте, коју смо вам такође представили) је фотографија која често побеђује, а носи поруку живота и шум мора.
За упознавање са др Анком Станојчић, примаријусом, нефрологом, родом из Макарске, одабраћемо слику из истог амбијента – са обале мора. Смеши нам се са корица најновије књиге „Блуз”, којима надева имена плесних игара – до сада „Танго”, „Блуз”, „Валцер”, „Румба”, јер како каже: „Живот је плес”.
Можда су шум таласа мора, које је допирало на стотину метара до њене родне куће, плима и осека, залазак и рађање сунца, лет и крик галебова, заувек у њеном уху и уму задржали ритам, тонове и стални покрет који доживљава као живот. На крају, прво је настала музика а онда писана реч. А музика и плес трају, трају...
Овим креативним дамама, интернистима, о којима са разлогом пишемо, заједничка је свежина духа, радозналост, поглед уперен у даљину, отворен ум и живот у ритму – срца. Слушалицама су га често ослушкивале а у његовом ритму живеле, живе и трају.
Анка Станојчић (1951) у родној Макарској завршила је школу до студија које је започела у Ријеци, а дипломирала медицину у Београду. Имала је завидну средњу оцену – 9,42. Цео свој радни век провела је у Институту за бубрежне болести и метаболичке поремећаје „Проф. др Василије Јовановић” у КБЦ Звездара у Београду.
Као нефролог активна је у Нефролошкој секцији Српског лекарског друштва, а своју љубав према писању, песништву и уметничкој фотографији сада исказује са лекарима уметницима у Секцији за уметност, културу и хуманост. Др Анка усавршавала се у земљи и иностранству, публиковала 62 ауторска рада и 25 коауторских, добила назив примаријус 1996, а од СЛД-а је награђена плакетом (1993) и повељом (1999). Члан је и Удружења нефролога Србије, балканског удружења BANTAO и европског EDTA, Удружења за антимикробну терапију JUAH I FESCI. Бави се здравственим просвећивањeм кроз емисије на ТВ и медицинским разговорима у листу „Политика”, додатак „Магазин”. И у пензији наставља са стручним иновацијама и ради.
Рекли би да др Анка у животу упоредо учи и пише. У Макарској је уређивала средњошколски лист „20 октобар”. Поезију и кратке приче објавила је у четири књиге са плесним именима: „Валцер” 2009. (кандидат за награду града Београда), „Румба” 2011, „Танго” 2013. и најновију „Блуз”ове, 2017. године.
Публиковала је своје радове у књижевним часописима и периодици: у антологији „Шта би рекао Црњански” 2009, у десетак бројева часописа „Сцена Црњански”, у часописима „Књижевне вертикале” и „Балканске вертикале”. Уредила је четири блогерске књиге „Улицама Блогограда“ (2011, 2012, 2014) и „И ја имам пост” (2015). Прве две су биле кандидати за награду града Београда. Била је пет година власник и активни писац блога „Блогодрад”( www.blogograd.org). Радила је као секретар књижевног клуба „Сцена Црњански” 2010–2011. а сада је секретар „Друштва књижевника Београда”.
Радо објективом фотоапарата зауставља тренутак и снимљено углавном објављује у фоторепортажама на блоговима и у фотографским групама. Администратор је сајта Удружења грађана „Излетник” на којем поставља путописне репортаже.
Антистрес терапију јој представља плес па је пет година провела у плесној школи „Наталија и Ивица” и сада се поново вратила плесу. Своје погледе је јасно изнела у предговору књиге „Валцер”:
„Живот је плес. Од првих наших дана до задњих погледа на овај свет живот мења ритмове, као плес. Некад нас раскошно заврти у ритму бечког валцера, начини нас примабалеринама животног подијума на коме се вртимо вешто и заносно. Некад је то романтичан енглески валцер, кад показујемо сву своју елеганцију плесних или животних покрета.
Мој живот је валцер, једном бечки, други пут енглески. Некад га плешем с лакоћом, често се спотичем. Зато се и ова књига зове „Валцер”. Због тога и мој син плеше на корицама књиге с лепом Јеленом. Други син је на плесу стекао партнерку за живот... јер плес је испит за живот, с киме се у њему сложимо, и у животу ћемо”.
Румба нас очара кад смо заљубљени, па се час ближимо вољеној особи, час удаљавамо, а руке су увек у игри, и кад тела нису тако близу”.
Приближимо се и у блузу и тада осећамо све дамаре драге особе. Најведрије периоде наших живота представља самба, прпошна, несташна, заводничка.
Кад се опуштено дружимо с драгим особама, сиртаки је прави плес за нас. Сваки део нашег живота један је плес, а како га играмо, колико вешто, зависи од нас и партнера. Многи целог живота не нађу правог партнера ни за плес ни за живот, оног којим је сваки корак прави, лаган.. Срећници се у једно стопе у плесу, у љубави, у животу.
Прим. др Анка Станојчић прве две књиге посветила је својим синовима, трећу кумовима, а четврту пријатељима, постављајући тиме своје приоритете у животу. Најважнији су породица и пријатељи, па затим све оно чиме креативно можемо обогатити и наш и животе оних око нас. Рецензент свих њених књига књижевник Васа Радовановић је у последњој књизи дао резиме, којим би се могла описати књига „Блуз”, али и комплетно њено стваралаштво:
„Са изразитим смислом за уочавање детаља, Анка од искрица и цртица из живота, занимљивих животних прича (често и из ординације, као значајног дела њеног живота) успешно прави слике пуне емотивне експлозије које нам, најчешће, буде наду у живот, осликавањем његових најлепших страна. Са Анком полазимо једним сентименталним времепловом на путовање кроз пределе живота, упознајући његове чари, али и црпећи искуства кроз проживљено. Она каже: „Живот је један, ако се сами не побринемо и од бајке ћемо направити хаос, а од хаоса бајку”.
Жири Клуба привредних новинара је све њене активности сажео и овако образложио своју номинацију: „… ценећи Ваш труд, посвећеност струци, иновативност, затим креативност исказану кроз писање књига, путописних репортажа и блогова номиновао Вас за признање „Креативна дама године” 2012. године. Проглашена је креативном дамом Србије 28. марта 2013. године у Парламенту.
Дилему шта од свега за овај прилог одабрати решићемо као што се некада радило код нас на баловима, на старински начин–имена игара и каваљере, односно песме и кратке приче–извлачићемо из шешира! Игра може да почне: Музика!
Човек који је увек био добро
Далеко од тога да је био добро, али осмех му није силазио с лица. Сви су га знали као ведрог, добродушног, топлог човека, увек спремног да помогне. Није имао много времена за нас, нисмо га често делили, али кад би се то десило, увек ме исто збуњивало. Ко год би га срео и питао га како је, добијао је исти одговор: „Добро!“
Па сам га коначно запитала: “Тата, како можеш свима рећи да си добро, кад ниси?“
Погледао ме као мудрац, дубоко, и рече: “Ако ме пријатељ пита како сам, па му кажем да нисам добро, забринуће се, зато сам добро. Ако ме непријатељ пита, обрадоваће се ако му кажем да нисам добро, дакле, добро сам. А ако ме неко формално пита, тек да пита, одговор му није ни важан, опет сам добро.“
Кад сам га молила да дође у болницу на лечење, одговорио ми је: „Рат је однео младост, људи су узели остало, не треба, није важно...“
И кад је једне вечери пре много времена, са непуних 50 година, отпутовао заувек тамо где више нема разочарења ни боли, многи су били изненађени - како, кад је увек био добро?
Ово је мени најлепши део поеме „Два човека” коју је Јован Поповић написао у години мог рођења. Отац моје пријатељице, изузетни интелектуалац, с којим је био празник диванити, прави господин, обожавао је ту поему и мене је заразио. Тако смо се и поздрављали, ја бих рекла прву, он другу, ја трећу, он четврту строфу.
Моја пријатељица оде у далеку земљу и замоли да помогнем ако загусти. И стигне њен тата једног дана с високом температуром и чудним боловима, у тешком стању. На ултразвуку у јетри виђена катастрофа, најсличнија раширеним метастазама рака. Обигравам, суфлирам колегама, он тоне. Нико се не одлучује на операцију, јер се очекује да умре на столу. Али чим ми тог јутра није одговорио на прву строфу песме, отрчала сам мом омиљеном хирургу, довукла га, он решио да га оперише на мој и његов ризик. Операција претешка, једва прегурао, налаз: литар гноја у апсцесу јетре! Неколико дана био је између оног и овог света. Док је још био полусвестан, рече ми хирург да ме неће познати, кад одосмо у визиту. Он дремка, блед и исцрпљен, а ја почнем:
Песму смо понављали још много пута док није отишао у рајске пределе у солидној старости. Можда и сада некога горе поздравља са: „Ништа се није десило.”
Приредила др Славица Жижић Борјановић
Pogledajte galeriju
.png)
.jpg)
