Dnevnik ratnog hirurga
Miodrag Lazić
Miodrag Lazić: “Dnevnik ratnog hirurga”, Knin 1991 - Srpsko Sarajevo 1995. Dnevnik užasa - jer ga donosi ratni hirurg sa prve linije fronta jednog rata u kome u najstrašnijim mukama umire, ili ostaje obogaljeno, fizički ili duhovno, najčešće i fizički i psihički istovremeno, bezbroj mladih ljudi, žena, djece, staraca. S druge strane, svjedočanstvo M. Lazića o nadljudskoj borbi zdravstvenih radnika u ratnoj bolnici “Žica” u Blažuju za život ranjenika spomeničkog je karaktera - što je i svojeručan omaž zdravstvenim radnicima uopšte, onima koji u svakom ratu ostaju u sjeni; malo ili nimalo se zna o paklu kroz koji ovi junaci prolaze.
Dnevnik ratnog hirurga dr Miodraga Lazića jeste snažan protest protiv bezumlja rata uopšte.
Dnevnik sam počeo da pišem 12. aprila 1992. godine. Na prvo ratište, na prostor Republike Srpske Krajine, stigao sam 4. avgusta 1991. Preživeo mnogo teških trenutaka, tuge, radosti, umora, bola, svega onoga što prati jednog hirurga koji radi pod šatorima, po raznim objektima, školama. Radilo se dan i noć, u lošim uslovima, s lošim materijalom, bez asistenata, bez stručnog osoblja, sa mnogo ranjenih. Prvi put sam se sretao sa tako teškim povredama. Mnogo sam radio i, verovatno, u tim prvim mesecima teškog posla napunio se energijom, snagom i željom da ono što se dešava oko mene i zapišem. Od avgusta 1991. do aprila 1992. vodio sam ratnu bolnicu u Dvoru na Uni, u koju su se slivali ranjenici sa celog područja Banije i Korduna. U to vreme vodile su se žestoke borbe za Glinu, Petrinju, Kostajnicu... Ta mala ratna bolnica bila je tada jedini spas za srpske borce i srpski narod Banije i Korduna.
20. juni 1992. godine
Već drugu noć operišem uz tri petrolejske lampe i tanke žute sveće dobijene od crkve. Večeras sam počeo operaciju u sedam sati i nadao sam se da ću završiti do pola devet, dok ne padne mrak. Koristim svetlo koje ulazi kroz prozor. Žurim. Ipak, ne ide. Mrak pada. Operaciju završavam uz petrolejsku lampu, a i one su loše, jer umesto petroleja koristimo naftu koja brzo gori i dimi. Ipak, pronašli smo recept, litar nafte - tri kašike soli. Ne dimi i sporije gori. Operaciona sala je u mraku. Cela bolnica je u mraku. Grad u mraku. Već devet noći neprekidno ni minuta struje. Fizički umor ne osećam, ali sam psihički iscrpljen, u srcu Srpstva, a tako daleko od Otadžbine - majke Srbije. Srpska vojska gradi veličanstvenu pobedu, prodor prema Srbiji. Saznajemo da je ostalo još deset kilometara do proboja “puta života” - koridora. Beogradska televizija ni reči. U veličanstvenoj bici srpske vojske, ravne Ceru, Kolubari i Kajmakčalanu, srpska vojska gradi put svome narodu ka Otadžbini, ka Beogradu, ka Srbiji. Dvadeset i dva časa. Pored bolnice pesma, devojačka i dečačka. “Saša”- naziv pesme. Maturanti, neuništivi. Život, ipak, teče dalje.
20. septembar 1992. godine
Odlazim na Ilidžu, na drugu stranu Sarajeva. Slepo crevo. Sa svih strana su “oni”, samo jedan put slobodan - severnim obodom Sarajeva. Njive, potoci, puteljci, četiri sata putovanja. Ovim jezivim putem, nazvanim “srpska magistrala” (humor svojstven našem čoveku i u najtežim situacijama) putuju ranjenici sa “najžešćeg” dela sarajevskog fronta do prvog hirurga i spasa. Četiri do pet sati užasa. Putuju kamionom, sanitetskim, koji prima pet do šest ranjenika. Ko se jednom vozio tom “stodesetkom”, zna kako je teško i najzdravijem, na asfaltu, a kamoli ranjeniku po rupama, njivama i klizištima. A kad padne sneg, prolaza nema. Od pet ranjenih, dva umiru, tri prežive. Preživeli su u teškom šoku, na granici života. Ranjenici dolaze iz pet sarajevskih opština: Ilidže, Nedžarića, Hadžića, Vogošće, Rajlovca i Ilijaša. Drugi put za život nisu imali. Na Ilidži imaju bolnicu, ali nemaju opšteg hirurga. Sa instrumentarkom i jednim kolegom odlazim na Ilidžu, u neizvesnost, i sigurno najopasniji deo bosanskog ratišta. Bolnica pored Ilidže, jedan kilometar od Vrela Bosne, na samoj padini Igmana, ratna bolnica “Žica”. Lep objekat, ali na čistini, osamsto-devetsto metara vazdušne linije od njihovih položaja. S jedne strane Igman, s druge - Otes. Igman, svuda oko i iza nas.
26. novembar 1992. godine
Juče sam bio na Ilidži i greškom pošao prema Butmiru, koji “oni” drže. Malo je falilo da odem na neprijateljsku teritoriju. Inače, ovde operišem gotovo sve, izuzev glave. Jedini “radim” trbuh i grudni koš. Do sada, oko trideset teških operacija i više od sto ranjenih. Vodim i postoperativnu intenzivnu negu. Pre dva dana ovde je bila doktorka Braun iz Međunarodnog komesarijata za pomoć i kada je videla Intenzivnu negu, broj ranjenika, teško operisane, pitala me je da li je moguće da sam sve to sam operisao. Kada sam odgovorio pozitivno, rekla je da mora da sam ili fantastičan hirurg, ili lud čovek.
www.krajinaforce.com
Pogledajte galeriju
.png)
.jpg)
