Кавал, песма и стихови – поклон лекара за душу
„Косовска звона” у Удружењу књижевника Србије
Почетком октобра 2022. године одржана је трибина у Удружењу књижевника Србије, у Француској 7 у Београду, представљањем друге књиге песама „Косовска звона” др Снежане Кецојевић Миљевић. Сала је била тесна да прими све слушаоце али, упркос томе, водитељ трибинe Видак Масловарић на крају рече: „Одавно сала није била овако пуна и мирна”. И он је био у специјалном расположењу јер је управо стигао из посете манастиру Грачаница. На питање зашто је oвa промоција изaзвала овако особита осећања код свих редом није тешко одговорити. Др Снежана, песник и неуропсихијатар, речима, стиховима, песмама, допрла је до колективног несвесног.
Аплауз на крају je рекао све. Сви учесници спонтано су устали, држећи се за руке, и поклонили публици. Дугачки сто за којим су седели памти многе промоције. Верујем да је мало оних које су изазвале тако снажне а суптилне емоције.
Звук древног инструмента кавала дочарао је пределе Шар планине и подно ње Сиринићку жупу, некадашњи метох манастира Хиландар. Подсетих се некадашњег скупа лекара у манастиру Прохор Пчињски који је затворио игуман овог манастира Методије, а на отварању многи су се по први пут срели са звуцима кавала. Основна црта недавне промоције била је њена аутентичност. Кавал је дочарао амбијент, пределе, изведене изворне песме „допуниле” га народом, људима, а песме Снежане Кецојевић Миљевић обојиле његовим тананим осећањима. Ништа није најављивано, само је текло. Чуо се и изворни говор онакав каквим се говори у Сиринићкој жупи вековима. Звуци инструмента, певање, говор, стихови, преливали су се као таласи, разливали осећања које је доживљавала публика, испуњавајући салу неким чудним миром и заветном тишином.
Нико да шушка, осврће се, проговори, само усмерена пажња и свечана тишина. Слично томе сам доживела стојећи крај Храма Светог Саве на испраћају на починак патријарха Павла. Тишина која осваја простор. Толики народ а тако тихо. Верујем да је то тренутак спознаје заједништва, припадања, нечега невидљивог које нас спаја. Древни инструмент, једноставне грађе, ослободио је тонове који су спојени у дивну музику. Осетила се свеукупна резонанца.
О песмама су говорили рецензенти академик Душица Лечић Тошевски и др Вида Ракић Глишић. Не само о Снежанином осећају него о нечему много дубљем што може осетити неко ко има афинитет за стих али и за трептаје људске душе – неуропсихијатри. Ове две жене, лекарке, те вечери су се поклониле пред стиховима своје колегинице. Обучене свечано, као по договору, ове три докторке деловале су као добре виле а по сопственом казивању нису другачије ни очекивале да ће промоција проћи, гласно одговорише водитељу Масловарићу: „Очекивано”.
Посматрајући лица публике, уочих смиреност, озареност посебне врсте и љубав за песникињу. Некад нису потребне речи. Некад није потребно да нештo видиш. Све ти каже говор, речи. Наш члан Секције за хуманост, уметност и културу Лука Јоксимовић Барбат, и сам члан УКС и песник, слеп од своје девете године, саслушавши емисију о др Снежани, песнику, као представљање пре промоције написао ми је: „Снежана је јако паметна и јако тужна жена”. Беше му стало да одслуша емисију на ТВ Храм коју, нажалост, не може и да види!
Др Снежана је члан Секције за хуманост, уметност и културу Друштва лекара Војводине СЛД, јединствене дружине лекара на овим просторима. Отац Велибор био је песник. Кренула је тим стопама као девојчица, али је пуну снагу испољила од тренутака снажних осећања која су је преплавила када је кроз звуке пуцњаве чула одјеке црквених звона. За њено песништво био је то тренутак одлучујућег „укрштаја” звукова опасности и звона древне богомоље свога народа. И стихови су почели да теку.
Песме су одраз асоцијација, осећања која је обузимају док гледа фотографије предела, манастира, људи… сачињене објективом својих рођака и пријатеља које је добијала када је већ одавно живела далеко од своје постојбине. Слике драгих крајева су се јављале, множиле, пратиле кроз живот и појавиле у тренутку када је морала да проговори стихом.
О књизи је Саша Мићковић 2021. године написао под насловом „Косовски звоник као стуб народа”:
„Стихозбирка ‘Косовска звона’, песникиње Снежане Кецојевић Миљевић, је друга књига поетике коју је наша песникиња изнедрила и приказала читаоцима.
Песме које су саткане од мисаоних облика који вибрирају над Косовом сведоче о цару Лазару, витезовима, а свакако о народу који у садашњим временима обитава на светој земљи, живећи и чувајући грумен светилишта и молећи се у црквама и манастирима, који као дивови стоје и подсећају на претке, али и на децу која тек треба да буду рођена.
Књигу, наравно, срдачно препоручујем зрелим читаоцима, а још више младим људима, да би се ородољубили и заљубили у Светиње и свој Род!”
Др сц. мед. Славица Жижић Борјановић, секретар Секције
Византијско плаво
Боже мили, види чуда!
кад погледаш изнад жупе,
исту боју видиш свуда!
Плава боја небо краси
И таваницу цркве наше!
Иста боја, да си здраво
Византијско то је плаво.
У том небу ко у мору,
огледаш се Шаро, вило,
у грудима твојим туче
Лепеначко дивље било.
Гиздава си, поносита,
Ђердани те бели красе,
Не дај туђем руку на се!
Зна се вило твоје место,
Византијски то је престо.
Коме звоне косовска звона
Годинама познајем Снежану Кецојевић Миљевић, колегиницу психијатра и психотерапеута. Та тиха, честита, зрела, целовита личност посвећена породици и пацијентима, обрадовала ме је својим песмама и позивом да нешто напишем о њима, што срдачно чиним. Снежана је косовско дете које није заборавило свету земљу са које је потекла и чији грумен ”носи у скутима својим”. Тај грумен појављује се у њеним песмама у којима душом и десницом оживљава њену Сиринићку жупу.
У дирљивим песмама песникиња слика духовну мапу Косова и Метохије – појављују се Сува Река, Врбештица, Блатештица, Миљоштица, Готовушка и Сушићка ”којој сви хрле”, својим личним несвесним јер познаје сваки део жупе свог детињства и ране младости, као и наслеђеним гласом свог оца Велибора, великог бора и великог борца, чије песме није заборавила, али и колективним несвесним свих нас. У Косовској балади док се ”магличасто јутро надвило Мезграју/ отац је спремно затегнуо ремен и одлучио возом на Косово да крене”. Као и њему, ”планина и човек гледају се немо/ док кроз поноре туге и радост врца/ бију истим ритмом поломљена срца/ и суза горчине у грлу им грца…. /Остарели путник окреће се често/ да последњи пут види обасјано лице виле Шаре лепотице”. И док постоји и последњи Србин и ”дамар душе” и за Косовом песме, ”нико га укротити не сме”. Јер њени и наши корени позив су ”да чекамо и остаћемо/ да будемо и кад нестајемо”.
Кроз Снежанине песме оживљавају Метохија и њени храмови, чује се древни кавал, осећа стрепња и види плави круг, чује реквијем и сновиде галије шарске. Тугује песникиња у наше име над том светом, распетом земљом, а болни одлазак, као и сваки одлазак, носи наду у повратак и васкрсење. Лазарице у Лазареву суботу, на Врбицу, својим обичајима обнављају буђење четвородневног Лазара у предваскршњи дан. Песникиња је Лазарка и Косовска девојка а звук њених песама је глас вапијућег у пустињи и мелодија која струји у сваком Србину. И док она заједно са својим сународницима ”иза жице и у слапу Призренске Бистрице/ сетно гледа свето лице Љевишке Богородице/ и на колена пада ничице”, својим стиховима показује да никад неће нестати светлост тог лица као ни она лепа слика Симонида којој су ископали очи у Грачаници.
Свака мајка је богородица и свако дете анђеоски дар. Песникиња у име свих мајки оних који су нестали у погромима и који можда спавају у безименим гробовима, уместо косовских мајки обнавља Пијету, певајући о распетом а светом Косову, и показује да нема ничег новог под сунцем, и да се распеће понавља. Ипак, и поред туге над распећем, песникиња верује у васкрсење Косова и Метохије и у неколико песама описује обичаје свог народа који игра оро, спрема се за младенце, удвара девојкама и весели на скуповима. Тако се кипови туге и патње у недељи пред Ускрс смењују са свечарским радостима деце и шарских чувара, чуваркућа које ослушкују гласове својих господара спремне да притекну у помоћ.
Снежана пева племенитим гласом и свечаним ритмом и прествара и оживљава глас својих предака, свог оца песника и свих његових очева који су оставили свој траг на светој земљи. И као што је Сиринићка жупа била метох Манастира Хиландара по повељи светог краља Стефана Душана, Косово и Метохија је метох душе сваког Србина, у векове векова.
Неки говоре да о Косову певају и причају они који никад нису додирнули ту земљу нити би на њој живели. Како су то проверили? И зар се мора ићи у Јерусалим да би се волео Златни град и видео Христос да би се веровало у њега? ”У косовској мрачној сени, светли чедо Светог краља”, и док ”страдални народ низ брзаке оде/ у руговском кршу одјекује – ја остајем овде!”. И све док постоји бескрајни плави круг и у њему Метохија, све док опомињуће цветају црвени божури, косовска звона светих храмова из највеће дубине звоне небу и целом људском роду. И говоре ко смо били, ко јесмо и да ћемо бити, у векове. Јер постоји одлазак, али и повратак и други долазак који чекамо.
Душица Лечић Тошевски
Pogledajte galeriju
.png)
.jpg)
