Из прве руке – Разговор са проф. др Зораном Ивановићем
Сазвучје науке и уметности
После дуго времена поново смо у могућности да понешто питамо лекара и ћелијског биолога др Зорана Ивановића који ради као научник у Бордоу, Француска. Кад год може одазива се на научне скупове у Србији. Стекао је звање научног саветника и примљен је у Академију медицинских наука Српског лекарског друштва као најмлађи. Доктор медицинских наука Ивановић је члан Секције за хуманост, уметност и културу Друштва лекара Војводине СЛД. Ова околност нам омогућава да му постављамо питања и као научнику и као уметнику. Овај човек, широког образовања и културе, један од наших најцитиранијих лекара истраживача, хуманиста, песник и мајстор прозе, уметнички фотограф и шта све не још, везан за земљу из које је потекао и веома пријатан саговорник.
Др Ивановићу, како бисте сами себе укратко представили?
Трудим се цео живот да пратим „зов науке”, а примећујем и „ситнице које живот значе”.
И уметност и наука су тотално непредвидиве креативне категорије. Можда на овакав начин да започнемо разговор?
Тако је. И већ видим да ће овај разговор попримити критички тон, што можда није лоше за промену, јер обично кад се нешто говори за јавност онда се форсирају само позитивне ствари. Управо због тог карактера „непредвидивости” обе те категорије су у великој опасности у неолибералном постхуманистичком друштву које је укупни систем вредности устројило око модела једног предвидивог, репетитивног производног процеса. Пре свега, улагање у науку се врши преко пројеката чија структура је апсолутно непримерена вокацији науке – откривању тајни природе – она одговара структури развојног пројекта. Главна ствар више није идеја, она остаје у сенци менаџерских аспеката: од истраживача се тражи не само да каже шта ће открити, него и кад ће се то десити, колико ће коштати итраживачки процес, за шта ће се примењивати добијени резултати, како ће се они уклопити у постојеће стање дисциплине, какав или какве производе ће то откриће изнедрити, како ће се пласирати на тржишту, некад треба и да направи бизнис план за хипотетички производ... Од истраживача се тражи да предочи план „комуникације” резултата пројекта широј јавности, за шта треба да ангажује ПР стручњаке (наука се претвара у шоу бизнис, да не кажем у циркус)... а нарочито да испланира „менаџмент пројекта”... Јасно се види да људи који су осмислили ово никада нису дошли у контакт с науком, односно да бркају две веома различите категорије , „науку” и „развој”. Овакав приступ може довести до развоја производа прототипова који исходе из тзв. транслационог истраживања али ће фундаментални научни аспект потпуно уништити јер он, осим хипотезе и идеје како је тестирати, не може ништа друго сувисло предвидети. Величина научног дела је у непредвидивости примењивости његових резултата. Ко је, на пример, могао у време открића икс зрака да претпостави да ће се молекуларна структура протеина откривати рендгенском кристалографијом? У данашњем систему све је усмерено на развој, краткорочну „валоризацију”, то јест профит. Наука никада неће моћи да се уклопи у тај кадар, пре свега јер за откриће је потребна посвећеност, дуго време за наоко непродуктивну контемплацију, слобода истраживача да прати нит открића, његово време не сме се трошити нити концентрација расипати на непримерене демарше, наметнуте „менаџментом осигурањем квалитета”, успостављеном од управљачке класе неспособне да схвати да научни процес није ни развој ни репетитивни индустријски процес... Он мора да остане у своме свету и концентрисан на своју тему размишљања, а да не говорим да са императивном медијатизацијом долази до банализације науке. Њена комплексност условљава поједностављивање до нетачности, успоставља се потпуно апсурдни систем вредности у коме се не вреднује и не поштује квалификовано мишљење (знање) него популарност. Тако имамо ситуацију да управо људи који немају никакве везе о неком научном проблему имају највећи утицај на јавнио мнење... У таквим условима наука ће дефинитивно пропасти, а знање у његовом традиционалном смислу неће никоме бити потребно, чак ће и сметати управљачкој класи, која је већ деградирала професије засноване на знању и на пиједестал највише „вредности” и, наравно награђености, ставила менаџерски занат. Добро ћемо проћи ако не дође време да руља потакнута „инфлуенсерима” не буде јурила, хватала и спаљивала научнике по трговима. Јер проблем науке је што је она прозаична, а јавност хоће сензацију. Зато би било добро да се политичке и управљачке струкутуре „тргну” на глобалном нивоу и да промене однос према науци, да уваже њен суштински карактер који свакако није карактер репетитивног процеса у индустрији или услужним делатностима.
Какав је положај науке данас у свету у време владавине капитала, менаџмента и осеке хуманости? Како све то делује на науку, на који начин, какви су односи између науке и развоја иновација, како се вреднују компетентност и знање, како се гледа на научника у таквом друштву?
На овај први део питања сам већ делимично одговорио. Креативне делатности, као што су наука и уметност, су на неки начин спонтане, па чак и „дивље”, идеја је феномен који се нe јавља у закономерности новац-роба-профит. Не значи ако ћете више новца убацити да ћете сразмерно више добити фундаменталних открића, мада је технолошка страна за инструментаријум истраживања важна и скупа. Класични менаџерски приступ може да измери трошкове истраживања, потрошњу хемикалија, материјала, број радних сати, време за писање рада или патента... али све то су само епифеномени онога најважнијег – идеје која стоји иза сваког открића. А ње у једначини нема и не може да буде јер је то немерљива величина. Она је у функцији другог немерљивог супстрата кога сам ја у једном мом тексту назвао „сциентософија”: Сциентософија је укупно концептуално знање и сва асоцијативна искуствена и теоретска знања акумулирана у дуготрајној меморији научника, мудрост, супстрат који, пошто се не може мерити, он и не постоји за систем. А од њега зависи све у научном приступу. За разлику од фундаменталне науке, „развојна истраживања” се најчешће могу „укалупити”у систем о коме говоримо јер се њихов објектив јасно може дефинисати, зна се који се проблем жели решити и на који начин, може се прилично прецизно предвидети колико ће испитивање трајати... Другим речима, начин на који се данас управља науком одговара, у ствари, ономе што се зове „развој”. Мени није јасно да ли они који одлучују не знају за разлику између ових категорија или то намерно чине да стимулишу развој и да се што брже „окрене новац”и заради. Како год, таква политика је погрешна јер ће на тај начин настати ситуација у којој се неће имати шта развијати јер неће више бити суштинских открића. А, у међувремену, изгубиће се и „хумани ресурси” науке, јер се науком нико неће хтети бавити, јер то занимање ништа осим фрустрације неће моћи да понуди оном ко се њиме бави. Томе треба додати и чињеницу да се однедавно појам „иновација” редовно веже за појам „наука”, иако су то савршено различите ствари. Иновација је побољшање једног конкретног детаља у неком процесу и она не настаје нужно из резултата научног истраживања, него најчешће долази из посматрања процеса и креативног приступа рутини. А менаџерска класа редовно представља, као континуитет, истраживање – развој - иновацију. Овај континуитет је могућ, али је редак у пракси. Право научно откриће може да генерише током развоја многе производе или поступке који могу битно и до непрепознатљивости изменити одређени процес. Па и ако се деси да иновација исходи директно из научног истраживања, онда је наука та која води до иновације а не обрнуто.
У друштву о којем говоримо и у које смо загазили са првом деценијoм 21. века је већ дошло до диференцијације класа: експертске класе (поседује знање) и менаџерске класе (поседује моћ). Ми већ имамо ситуацију да су мање вредновани доктори наука, научници и врхунски стручњаци него такозвани менаџери који од образовања имају једва први степен универзитетских студија или максимум студије нивоа мастера. Кад један научник буде позван на конгрес да одржи предавање о теми у којој је први у свету, буде срећан ако му плате авионске карте. С друге стране, ако позовемо „консултанта” за сертификацију ИСО, платиће му се пут, смештај и минимум 800 € за дан. Већ је уведен систем да компетентност за једну струку није услов да би се руководило службом у тој струци јер „менаџмент је испред техничке компетентности”. Ту сада иде процес замене стручњака и научника на руководећим положајима менаџерима, који благе везе немају о активности којом ће управљати. Треба уочити да се не говори о „научној компетентности”. У светлу менаџмента наука постоји само толико колико износи њен технички аспект, тј. експериментални и биротехнички рад. Тако да они то и зову „техничка компетентност” пошто „научна компетентност” за њих не постоји. Некад је научник била престижна вокација, данас је његов положај у систему ништаван. У ствари, само активности које непосредно доприносе стварању профита су цењене. Кад се томе дода и псеудосциентизам у општој популацији, повезан за медијатизацијом, који је инфицирао цело људско друштво, тешко је чак и стати иза неоспорних научних чињеница, а камоли доказати да научник заслужује достојанство. Могао бих навести стотине примера који то доказују.
Посебно илустративан бедни положај научника се види у сфери објављивања. Није довољно да обезбеди новац за научни рад кроз пројекте (грантове), уложи своје идеје, искуство и труд, анализира резултате, изврши синтезу, напише рад и избори се са рецензентима да би он на крају био примљен за штампу, него у већини часописа доброг реномеа треба још и да плати његово објављивање. Уместо да њему плате као аутору, он препушта своја ауторска права издавачу а затим и плаћа публикацију, и то веома велике износе. То се, наравно, најчешће „скида” са пројеката чиме се умањују средства за ефективни истраживачки рад. Цела једна издавачка индустрија паразитира на грбачи истраживача. И то никоме од управљачке класе не смета нити се било шта предузима да се то промени. Још истраживач треба да моли административце да дозволе да се то плати, а они постављају питања на која он аргументима не може одговорити. И констатације : „Ти што више радиш више нас кошташ”.
Посебно бих вас питала, како се опсесивна идеја менаџерског друштва да све мери и евалуира квантитативним показатељима одражава на науку.
Видите, таква једна идеја је довела до изражавања „квалитета” квантитативним показатељима. Истина, тамо где се умесно тражи стандардизација (нпр. један машински део), милимикронска уједначеност производа може представљати његов квалитет. Али пречник парадајза и његов правилни сферни облик као квантитативни параметри мало значе за квалитет, који се састоји у његовом мирису и укусу. Тако смо дошли до обесмишљавања појма „квалитет” (који по дефиницији значи неквантитативну категорију) и заменили га квалитативном суштином тог новозначног „квалитета”.
Па, ето, у том систему основно је да се евалуира сваки учесник у процесу и да се квантификује његов рад. У науци то нас је довело до развоја тзв. „библиометрије” која је достигла такву апсурдну димензију да је она сама довољна да саботира научни процес. Покушаћу да објасним. Прво, по стопама цитираности радова у њима, сви научни часописи су рангирани на основу „импакт фактора”. То је број који је једноставно узет као мера квалитета часописа. У односу на овај импакт фактор часописи су рангирани као „врхунски”, „веома добри”, „добри” „коректни” и „ниског квалитета”, тако да сваки истраживач покушава објавити своје резултате у часопису што је могуће више категорије. И затим се вредност тог његовог објављеног рада рачуна по категорији часописа за његов избор у звање, за напредовање у каријери, за све и свашта. При томе се ради о вредности која уопште не мора бити везана за квалитет нити цитираност тог одређеног рада. На пример, у мојој листи публикација налази се рад објављен 2009. у часопису Journal of Cellular Physiology, који има импакт фактор 5,56. Тај рад је до сада цитиран у просеку 35 пута годишње. Други рад, исто са моје листе публикација, објављен је у врхунском часопису Cell Stem Cells чији је импакт фактор 24,63. Тај рад је цитиран у просеку 19 пута годишње, што је скоро двоструко мање него рад из Journal of Cellular Physiology. И онда који рад је оставио више трага у дисциплини? Али није то једини проблем. У појединим земљама развијени су алгоритми за праћење и бодовање на основу „библиометрије” до најситнијих детаља, категоришући конференције, конгресе, предавања, поглавља у књигама... Кад је потребно конкурисати за неки пројекат или се пријавити на неки конкурс, од истраживача се захтева да све то попуни и избодује по траженим алгоритмима. Е сад ви замислите колико то времена и концентрације узме ако имате неколико стотина публикација, два пута више конгреса и текстова друге врсте... Истраживач се усмерава према бескорисном и непродуктивном бирократском делу и одвлачи од своје материје.
Онда то цитирање, „h-индекс“ који је подигнут на пиједестал апсолутног параметра вредности истраживача... Да се разумемо, постоји интерес да се прати цитирање у смислу сагледавања како други аутори интерпретирају наше резултате и како се наши резултати уклапају у одређене хипотезе са којима су у вези. Што се тиче броја цитата, индекса „h” и осталих библиометријских показатеља, то такође може да нас оријентише, али начин њихове примене у вредновању квалитета научног рада је апсурдан и одражава се негативно на научни процес. Наиме, број цитата, из којег се у крајњем изводе сви „ импакт фактори ” веома често није у вези са квалитетом рада или важности резултата. На пример, ако објавите нешто из области којом се бави 2 милиона људи, шта год да је биће више цитирано него да објавите из области у којој на целој планети ради неколико десетина људи. Затим, уколико ваша публикација износи резултате који су „испред свог времена” само мали број људи, или чак нико, неће разумети њихову важност па их неће цитирати. Тако, или ће пасти у заборав или ће их почети цитирати годинама касније као што је случај са радовима Friedenstein-а. Нека популарна тема о којој говори јавно мнење ће се цитирати „на хватове”, и поред тога што је научно сумњива, али представља сензацију, итд. Тај популизам има разоран ефекат на науку јер долази, као што сам већ рекао, до замене парадигме „креатор и познавалац”са парадигмом „популаран”. То вам је упоредиво са ситуацијом на youtube-у. Неко постави неки виц, тоталну глупост, и то има милионе прегледа и стотине хиљада лајкова (плитко и „сварљиво” за широке масе), а неко други врхунску вокалну интерпретацију неког ренесансног дела (доступно само онима са рафинираним музичким укусом) које има неколико лајкова и стотинак прегледа. У таквој ситуацији медијска илузија је постала важнија од реалности. Видимо да људи данас воде чак и ратне операције руководећи се медијским аспектима а не императивима тактике и оператике, да се одлуке у највишим струкурама које управљају светом доносе на бази медијских хајки (базираних неретко на лажним вестима)… Тако је и библиометрија постала пре промотивно средство него нешто заиста корисно.
На крају, долазимо до адаптације истраживача на дату реалност где се он труди да се „уклопи” у систем и истражује и објављује тако како би остварио што више „производа” који се добро бодују, тако обезбеђује своју егзистенцију и каријеру. Идеал стремљења великом открићу неокрњеним интелектуалним капацитетом и укупним временом које је на располагању остаје у некој прошлој епохи.
Знам да велику бригу и пажњу одувек посвећујете младима који се код вас усавршавају. Од свих тражите и читање и непосредни рад.
Тренутно, највише интеракције имам са студентима на „Мастеру 2“ биомедицинске науке, група „биологија ћелије, физиологија и патологија“, који у лабораторију долазе у другом семестру пете године студирања, на стаж од пет месеци у току кога треба да обаве истраживање, изврше анализу и синтезу резултата и напишу један „мемоар” који има облик истраживачког рада и чија је дужина ограничена на 30 страница. У Француској је данас школовање у биомедицинским наукама усмерено на приницип „problem-based learning» i « project-based learning“, мада још постоје и предавања („lecture-based learning“). Треба разумети да је, по начелима која су кренула седамдесетих година из канадског универзитета Мекалистер, и која у први план стављају „контекстуализацију” наставног градива како би се оно боље, ефикасније и трајније „увезивало” у дуготрајну меморију студента, фундаментална знања потребно „емитовати“ успут, као део контекста, нпр. кроз клиничку слику запаљења бубрега која ће се „декортиковати” до патологије, патофизиологије, физиологије и биохемије („модуларни приступ”). На тај начин све странсверзалне дисциплине, као физиологија и биохемија, не изучавају се више као посебне дисциплине. Невоља је што они који предају, нпр. нефрологију, и не „силазе“ до физиологије у својим предавањима (већина предавача су клиничари а не физиолози и биохемичари) и за време посебне контекстуалне наставе која се назива „enseignement dirigé», и које би требало да представља учење кроз «проблем». Циљ те врсте наставе је да створи прагматичне стручњаке који решавају практичне проблеме. На основу мога искуства, ово производи један негативан ефекат, а то је да тотално губимо контакт са концептуалном основом и елементарном научном логиком. Тако данас лекар или биолог изађу са студија са нивоом мастера или његовим еквивалентом (професионалног мастера здравствених наука, овде лекар може да „лечи” тек после грећег циклуса – еквивалент наше специјализације, која у овом систему чини интегрални део студија за лекара које траје минимум девет година), а да никада нису учили физиологију целог организма, а може се бити биолог а да се никада није учила, нпр. систематика кичмењака. Нико више не зна ни најноторније ствари из физиологије, на пример „Франк-Старлингов закон”... Е у таквом контексту треба схватити и ове студенте мастера који су обавезни да у ултракратком року произведу научне резултате да би показали да су савладали ниво синтезе који се види кроз писање тог првог оригиналног научног „рада”. То је типично „учење кроз пројекат” и оно не дозвољава време студенту да „чита” и контемплира прочитано. Чита се само оно ште је неопходно за пројекат. Тако је мастер усмерен, пре свега, на техничко учење. Јако је погрешно ово асимилирати са некадашњим нашим „магистеријумом” јер је он по броју година студирања и самој суштини пре одговарао данашњој докторској тези, док еквивалент нашег доктората наука више и не постоји. Овај „помак” према техницизму на уштрб научног знања -сциентософије постаје тек изражен на нивоу доктората. У Француској докторат мора да се заврши за три године, јер то је време трајања стипендије. У ствари, докторант мора бити у радном односу по закону, зато не може радити тезу ако није запослен (ти уговори на одређено време иду преко универзитета). За време доктората нема предавања и полагања испита, мада треба похађати одређен број кратких мање-више факултативних курсева (практично-прагматичног типа као „комуникација”, „осигурање квалитета”, „писање CV” и слично). Докторат је истинско учење кроз пројекат, што и треба да буде на том нивоу, докторант ради три године пуно радно време у лабораторији. И опет за то време се гледа како би он произвео што више резултата и то са што развијенијом технолошком базом (која је conditio sine quoi non доброг нивоа публикације) и како би објавио те резултате и од тих радова саставио тезу. Нема као у Србији (што сам схватио недавно) да се поново студира и полажу испити за време доктората, при чему експериментални део може да траје још годинама... Значи, и поред тога што се слажем да докторат треба да буде искључиво «project-based learning“ , докторат је у скоро укупном такозваном „западном друштву” склизнуо према техницизму и све више има технички а све мање научни карактер, јер кратко време предвиђено за његов рад не дозвољава ни да се савлада „уметност писања” а камоли да се развије и утемељи „сциентософија”. Ово је само део општег „синдрома” истискивања науке као појма и мењања значења тог термина према „развоју” и техницизму о чему сам већ говорио. У таквој ситуацији ви не можете од некога тражити да „чита” него да „производи” резултате. Чак и кад дође до писања тезе, увод и дискусија су једини делови где још може да се „протури” нека идеја за коју је потребно „читати” и контемплирати. Теза је у суштини збирка објављених радова где аутор-докторант објасни која нит их међусобно веже. И такви доктори (овде се зове «Doctorat d’université ») су уистину оспособљени да производе резултате јер циљ студија није више „знати“ него „знати урадити“. Они су веома способни висококвалификовани техничари (овде се такав профил зове „инжењер истраживања“) али углавном немају концептуални ниво да би заслужили вокацију „научник“. Додуше, докторат овде и није највиши универзитетски степен него „хабилитација“ која би на неки начин одговарала некадашњем степену „доктора наука“ који је долазио после „тезе трећег циклуса“ а код нас „магистеријума“ који је, у ствари, еквивалент „доктората трећег циклуса“ који је некад постојао у Француској. У таквим условима ја се трудим да код младих побудим осећај за сциентософију како у току моје наставне јединице на првом семестру пете године студија (мастер 2), где предајем о соматским матичним ћелијама и еволуционом аспекту матичности и то не занемарујући епистемиолошки приступ, инсистирајући на начинима долажења до појединих открића, често и анализирајући семиналне експерименталне приступе. Ко допадне у моју лабораторију јасно да је свакодневно изложен том типу информација и то од састанака лабораторије и праћења пројеката до индивидуалних дискусија. „Старе мајсторе“ и њихов начин размишљања и долажење до открића снагом интелекта, а помоћу штапа и канапа, ја забораву не предајем. Иначе, и наши студенти би понели о науци перцепцију само као о скупу епифеномена који је прате и долазе данас у први план.
Научник непрестано живи по распореду активности. Нема пуно слободног времена. Шта др Зоран Ивановић машта и сања да ће моћи радити за своју душу кад оде у заслужену пензију?
Маштам о кући поред реке на полупошумљеном брегу, са великом гаражом и радионицом у којој ћу моћи да рестаурирам један „Ситроен траксион“, наткривену терасу где ћу моћи да пијем кафу и пушим лулу уз писање романа... Далеко од свих ових реалности о којима сам управо говорио. Да понекад забацим удицу с брега, а и да подложим роштиљ кад ми дођу деца и, ако Бог да, једног дана и унуци. Мало ли је? Само, треба то доживети....
Разговор водила: др сц. мед. Славица Жижић Борјановић
Pogledajte galeriju
.png)
.jpg)
