Оља Ивањицки – инспирација и за време будуће
Већ дуже времена некако је утихнуло сећање на велику Ољу Ивањицки, или се то нама обичним грађанима тако чини. Рођена је у Панчеву, живела до студија у Крагујевцу, студирала у Београду и ту остала до краја живота.
Кћерка белогардејца рођена је у „руској болници” у Панчеву, мајка јој је ускоро умрла од туберкулозе и од тада је упућена на свога оца који је с обзиром на то да је био стручњак за војну индустрију, балистику, започео живот у Крагујевцу. Живот их није штедео недаћа, али су се борили да из њих увек изађу као победници. Малој Олги, Ољи, отац је редовно пред спавање читао бајке. Као девојчица учила је више страних језика што ће се показати као спасоносно јер је, захваљујући знању немачког језика, спасила живот своме оцу. Немцима, окупаторима, који су кренули да одводе оца отресита девојчица је изговорила на њиховом језику „да га не воде, да га пусте јер он је бела гарда”. Чувши то од нејаког детета, заштитника свога родитеља, устукнули су и пустили га. Радили су башту, давао је отац часове математике… само да се прехране и живе даље. Чак је и Оља као дете талентовано за математику дајући часове зарадила свој први хонорар. Знала је касније да каже да су Руси за математику таленти.
Вајар по факултетској дипломи, Оља је у животу била познати, велики сликар. Још је и писала, стварала поеме, радила за позориште, осмишљавала велике модне ревије… била је мултимедијални уметник, како се то каже. По ономе како је говорила, радила и колико су је људи волели рекли бисмо да је била хуманиста, добар човек.
Ољи-Олги Ивањицки посветили смо ово кратко сећање не само због ње, него због свих њених сународника који су нашли уточиште у нашој земљи бежећи од прогона и казне. Живећи и радећи међу нама дали су велики, трајни допринос.
Лист „Политика” објавио је 12. јула 2023. године мој чланак подршке да се трг пред Општом болницом Панчево назове њеним именом у чијој близини се налазила руска болница. Касарна је добро послужила тој намени лечећи много изнемоглих, оболелих од инфективних болести, повређених, а дешавали су се и лепи догађаји – у порођајној сали руске болнице рађао се и нови живот.
У часопису „Medici. com“ ранијих година објавили смо простран чланак о откривању руске плоче на згради Српског лекарског друштва у знак захвалности и сећања на руске мисије које су, кад се све добро проучило, пружиле највећу помоћ међу санитетским мисијама у Првом светском рату. Писали смо и о чувеној болници у Младеновцу која и данас ради, а која је заувек забележила доброчинства једног лекара, Руса, који ју је основао и којег је на вечни починак испратила, како се сведочило и писало, „цела Шумадија”. И отац Оље Ивањицки и лекар добротвор у Младеновцу били су грофови.
Дошао је ред да Секција за хуманост, уметност и културу Друштва лекара Војводине обнови сећање на велику уметницу и хуманисту Ољу Ивањицки коју поштује цео свет.
Мом писању придружила се наша Оља, др Олга Лекић, написавши кратко сећање на време када су њени акварели излагани са сликама Оље Ивањицки и других уметника. Била је то велика част и јако позитивно осећање које често нашој Ољи навире у сећање.
Пише ми: „Ево мог прилога и неколко фотографија, каталога. Нешто што ме подсећа на Велику Ољу Ивањицки. Увек се сетим са сетом и пријатним сећањем на неке тренутке”.
Гласам за Трг Оље Ивањицки пред Општом болницом Панчево
Споменик Војводи Шупљикцу испред болнице у Панчеву, рад Оље Ивањицки (Фото: Славица Жижић Борјановић
Иницијатива да Трг пред панчевачком болницом понесе име сликарке Оље Ивањицки која је у Панчеву рођена за мене има пуни смисао. Панчево је било уточиште великог броја руских породица између два светска рата. Оља је рођена у некадашњој касарни, у време њеног рођења тзв. руској болници. Трајала је болница пуних двадесет година.
Ових дана обилазила сам Панчево, место мога детињства и фотографисала споменик Војводе Шупљикца пред панчевачком болницом. Тако сазнадох да је дело уметнице Оље Ивањицки. Оља је у Панчеву рођена, а војвода упокојио.
Панчевачкој болници наша Секција за хуманост, уметност и културу Друштва лекара Војводине у три наврата поклонила је велики број књига за болесничку библиотеку. Деца др Емилије Атанасијевић, сликарке и песникиње, са пуно љубави одвајала су најлепше књиге из своје библиотеке, најлепше бајке за болесну децу у болници Панчево. Још ћемо књига поклонити кад узмогнемо. Чека нас још пуно болница у Србији, мада смо обезбедили књиге већ за 57.
Оља Ивањицки је значајан сликар, а место рођења Панчево одређено је према могућностима да се већи број избеглица смести у једној вароши. Међу избеглима био је већи број лекара, а међу њима и професора који су дали велики допринос развоју Медицинског факултета у Београду. О архитектама који занавек украсише наш Београд најлепшим здањима излишно је овде и говорити.
У Панчеву је издаван „Домаћи лекар”, првенац часопис те врсте, још крајем 19. века. Чувена „руска болница” лечила је не само руске породице, него и све „домаће” које су биле у потреби. Крај улаза је свечано постављена плоча која је сведочила о томе да је руска болница била на месту некадашње касарне, а данас је зграда Центра за културу омладине Панчево. Немало сам била изненађена када је о томе писала „Политика” јер препознадох да је то била зграда, касарна мојег оца који је руководио тенковском бригадом, стационираном у Панчеву. Допала га је част да је „шездесет и неке” предводио целокупни ешалон оклопних возила, тенкова, војнички поздрављајући из отвореног џипа пред големим возилима на гусеницама. Ми, деца, били смо поносни на својег оца. Како Тамиш често плави и даве се дивље животиње, спасену дивљач отац је удомио у за њих направљеном зоолошком врту о којем су се бринули војници. Ланад кад порасту пуштана су у природу. Војници су се учили хуманости, не само војничкој дисциплини и одговорности.
На згради у центру Београда стоји табла која сведочи о томе да је у њој некада живео др Јован Јовановић Змај. Кућа је наспрам Задужбине великог Иве Андрића. У Хиландарској 7 је кућа у којој је једно време живео др Лаза Лазаревић, велики књижевник, али и лекар којем је измакла светска слава за откривање Лазаревићевог знака. Писала сам о томе да кућа треба да буде обновљена и сачувана за следећа покољења на страницама „Политике”.
Сада је на ред дошла једина дама „Медиале”, уметница Оља Ивањицки. Предлог да се Трг пред панчевачком болницом назове њеним именом само је почетни корак да се њено име отргне од заборава. То су уметници који су пронели славу наше земље. Рођена у Панчеву, које је између два рата једно време било спојено са Београдом, можда и нема бољег начина да се великој уметници одужи.
Подржавам предлог да се Тргу пред панчевачком болницом да име Оље Ивањицки, а чврсто обећавам да ћу га ставити на увид свим лекарима и придруженим члановима Секције за хуманост, уметност и културу ДЛВ СЛД за коју са поносом могу рећи да је прогласише највреднијом секцијом на скупштини Друштва лекара Војводине марта 2023. којој и лекари Панчева сада припадају.
Велико хвала за иницијативу. Некада давно, колико се сећам, у Панчеву је сниман филм „Гласам за љубав“. Као девојчица помно сам пратила снимање. Дошло је време да гласамо за предлог који, пре свега, одражава људску хуманост. Да дамо глас за велику Ољу Ивањицки.
Лекари ће иницијативу здушно подржати. Међу њима је приличан број лекара уметника.
Др сц. мед. Славица Жижић Борјановић, секретар Секције за хуманост, уметност и културу Друштва лекара Војводинe СЛД
Милан Шарац
Лепа жена се свиђа очима,
А добра жена се свиђа срцу:
Прва је драгуљ, а друга је ризница”
(Наполеон Бонапарта)
Ољу Ивањицки сам први пут срео у Kултурном центру Београда. Био сам тада студент Факултета драмских уметности и преко студентске задруге повремено радио неке техничке послове у изложбеном простору центра. Нисам уопште сигуран како и зашто сам се тога дана затекао у галерији.
Ходала је усправно, сигурним, елегантним кораком. Било је немогуће не приметити такву жену. Нека њена харизма испуњавала је читав простор око ње. Просто се физички осећало да је ту.
Стајао сам са двојицом другара на улазу у салу и она се, пролазећи поред нас, врло срдачно насмешила, гледајући, тако ми се учинило, баш у мене. Чак је лагано климнула главом, тихо али разговетно казала: „Добро вече”, и испод елегантног црног дамског шешира, нагнутог благо надесно, као да ме је помиловала својим плавим, насмешеним оком. Није ми било свеједно, мада сам на тренутак помислио да ми се то само учинило и да уображавам.
Њено јављање, поглед и смешак, већ сам сматрао као случајност, кад је она у пратњи две даме и директора центра, после пола сата напуштала изложбу. Стајао сам на истом месту на којем сам био кад је долазила. Ишла је право према мени, поново климнула главом, упутила ми исти смешак и поглед, па изговорила сасвим јасно: „Довиђења.” Моји другари су запањено гледали.
Kако сам прилазио њеном стану, одлучност се полако топила. Ипак, сам позвонио.
Ушао сам у атеље и затекао је у белом радном мантилу, за штафелајем, окренутим вратима. Погледала ме је истим оним погледом, насмешена, и сасвим срдачно рекла:
– Е, па, чему могу захвалити ову ненајављену посету, младићу? Седи, јеси ли за кафу или за неко пиће?
Сео сам на најближу фотељу, тамнозелене боје. Фасцикла ми је још била под руком, а грло ми се сушило.
– Извините – заустио сам. – Дошао сам да вас нешто замолим. Дуго се већ накањујем, али ево тек сада сам прикупио храбрости да дођем.
– Добро, добро, после ћемо о томе. Хајде опусти се, спусти ту фасциклу на столић и да чујем нешто о теби. Нећу одмах прелазити на твоју молбу – рекла је седајући преко пута мене.
– Знаш – рекла ми је – људе препознајем по енергији. Имам за то некакав дар. И кад сам концентрисана могу то да урадим на приличну даљину. Ево тебе сам видела у Kултурном центру. Погледала сам случајно у твом правцу и видела очи какве баш волим. Светле и топле. Зато сам ти се тамо јавила и кад сам долазила и кад сам одлазила. Јеси био збуњен?
– Јесам – рекао сам. – Мислио сам да сте ме са неким заменили.
– Не, не, нисам, видиш да се добро сећам, а од тога је прошло доста времена. Боје и топлину памтим добро. И немој ме више ословљавати са „ви”. Са људима који имају очи као ти, за то нема потребе.
Слушао сам шта говори, а некаква лагана измаглица ми је прожимала цело тело. Звучало ми је невероватно. Мора да сам деловао прилично смушено, кад ме је кроз смешак охрабрила.
– Добро, де, не треба да се стидиш. Ево, од сада подразумевај да смо пријатељи. Пићемо кафу, разговарати, можеш бити слободан у разговору, не треба да црвениш. Хајде, за почетак ми причај шта радиш, чиме се бавиш, где живиш?
Почео сам полако, али све опуштеније, причати о себи и ја је, уз кафу, замолих да ми илуструје књигу.
– Хоћу – рекла је. – За кад ти треба?
– За месец дана.
– У реду, дођи за три недеље, тачно на данашњи дан.
Поздравили смо се. Пољубила ме је у образ док сам излазио и рекла да за три недеље будем обавезно ту.
Прославило се то, а у очима друштва мој углед је неслућено порастао. Шапутало се како сам ја Ољин љубавник, конструисани су брзином муње невероватно ласцивни трачеви, без икаквог основа, а ја тог момента још нисам био свестан да се створило велико пријатељство и опчињеност њеном лепотом и визионарством. Жене које долазе у центар почеле су ме гледати са већим занимањем, љубопитљиво и некаквим до тада мени непознатим сјајем у очима. На почетку ме је то нервирало, али сам то превазишао и почело ме је чак и забављати.
За три недеље, тачно у подне, а био је петак, стигао сам на Ољина врата. Зазвонио сам и она ми је отворила. У наручју је држала Маленог, који ме је гледао весело цвилећи.
– Изволи – рекла је.
Ушао сам за њом у атеље. Сео сам на исто место као и претходни пут, а она преко пута мене. На столу је била моја плава фасцикла, видно увећана.
– Све је унутра. Хоћеш погледати?
Узео сам фасциклу. Било је ту око двадесетак њених илустрација, мајсторски урађених. Видело се да није ишла само да заврши посао већ да су њени цртежи пратили садржај и да је то радила са великом пажњом.
– Ево, све сам поређала како би то требало да стоји и назначила стране. Мислим да ће бити јако ефектно. Лепи су ти афоризми. Духовит си, што ми је нарочито драго.
– Хвала – рекао сам.
– Знаш, ти си необичан момак. Мени јако личиш на Наполеона. Мислим да је твојих година изгледао баш како ти сада изгледаш. Могу те понекада звати Бонапарта?
– Можеш како хоћеш, годи ми та упоредба, промуцао сам.
– Само, мораш бити више одлучан и мање стидљив. То спутава човека.
– Потрудићу се.
Испратила ме је и поново пољубила у образ. Отишао сам издавачу пун магије коју сам од ње понео. Чинио сам се себи великим, значајним и важним. И потпуно недвосмислено, био сам заљубљен до ушију. Много година касније, говорила је за документарни филм који је о мени правио новинар Раде Бранков. Тада је рекла нешто чиме сам био јако изненађен, говорећи о лепом уопште, следећу реченицу:
– Најлепше су очи Милана Шарца.
Kада сам радио документарни филм о њој, свакодневно сам долазио у њен атеље и био врло захтеван. Морала је да мења гардеробу, места снимања и шминку. У једном моменту, ујутру ми је казала: – Мораћеш у Панчево!”
– Зашто? – упитао сам.
– Тамо је моја статуа војводе Стевана Шупљикца и тражила сам да је поставе пред панчевачком болницом – одговорила је.
– Знаш ли зашто? – упитала је.
– Не знам о томе ништа – одговорих.
– Ево, ускоро ћеш сазнати...
– Рекла сам ти да филм о мени није потпун ако не снимиш статуу војводе Стевана Шупљикца, пред панчевачком болницом. Та болница повезује мене и тог дивног војног заповедника Срба у Војводини за време Аустроугарске.
– Kако?
– Он је тамо умро, а ја сам се тамо родила.
Размишљао сам како да дам наслов филму – „Оља у 10 слика”. Допало јој се. У међувремену, неко је дао идеју да промоција буде у Скупштини града.
Направили смо филм и радовали се премијерном приказивању.
Пошаљем захтев тадашњем градоначелнику, мислећи да ће та власт то једва дочекати, али градоначелник је био неумољив. Следиле су ургенције, али се ништа није променило...
Оља је била веома тужна и разочарана гестом градоначелника. Филм смо премијерно приказали у Атељеу 212.
Градоначелник је умро 27. септембра 2007, а Оља 24. јуна 2009. Обоје су сахрањени на београдском Новом гробљу у Алеји заслужних грађана. Иронија судбине или нешто друго, удесила је да су им хумке једна поред друге.
– За мене су живот и смрт прелаз из једног стања у друго, с тим што није дефинисано, ни ово сада, ни оно после. Не могу да кажем да је смрт стање у којем све престаје – рекла је Оља за моју књигу између живота и смрти.
Одем понекад на Ољин гроб. Однесем цвеће. Некад се сетим нечег смешног, веселог и сам се насмешим. Свећу запалим пред одлазак. Запалим и одем.
На гробљу се наде гасе, а свеће пале.
Редитељ Милан Шарац
Pogledajte galeriju
.png)
.jpg)
