Na severozapadu Republike Srpske, prostire se opština Gradiška. Satkana je od pobrđa severnog dela Potkozarja i manjeg planinskog dela Kozare i Prosare, te od nizijskog dela plodnoga Lijevča polja. Svojim severnim delom naslanja se na desnu obalu reke Save, a omeđena je teritorijama opština Kozarska Dubica sa zapada, Prijedora sa jugozapada, Banja Luke i Laktaša sa juga, a sa istoka, među zatvara opština Srbac.
Kao rukom položeno na plodnu ravnicu Lijevča polja, Laminci, selo vrednih meštna, savršeno se udenulo između Gradiške, Laktaša i Srpca. Da li plodonosna zemlja, da li prijatna kontinentalna klima, ili prekrasan krajolik isklesan rukom stvaraoca koji miluje, opušta i krepi, tek ovo mesto kao da je riznica dugovečnih ljudi.
Jedna od njih je i junakinja naše priče, majka Zora, vitalna i krepka starica, kojoj bez uvida u ličnu dokumentaciju, nikada ne biste poverovali da od 9. aprila ove, 2018. godine, svojim ishodanim nogama, već odavno korača svoju 92. godinu (rođena je 9. aprila 1927. u Lamincima). No ni to ne bi bilo tako neobično, da se majka Zora, po svom izgledu, svojoj krepkosti, po svojoj vulkanskoj energiji i po svom savršeno očuvanom intelektu, a bogami i zdravlju, ipak ne izdvaja od svojih vršnjaka.
Ali ono što Zoru svrstava u heroja ove priče, jeste to, da i u svojoj desetoj deceniji, ova moćna bakica vozi auto. Davno je Henry Ford rekao: “Ako misliš da možeš, možeš. Ako misliš da ne možeš, u pravu si.”. I baš tako, naša majka Zora ne samo da misli da može, već zaista i može. Sa nevericom, čuđenjem i divljenjem smo, radeći intervju sa njom, gledali kako sigurnim i snažnim pokretima ruku drži menjač, okreće volan i pokreće auto iz svog dvorišta, vozeći u rikverc kako bi izašla na glavni put, ne bi li nas i lično uverila, da sve što smo čuli i pročitali o njoj, nije samo mit, već istina i stvarnost koja na trenutak blokira čula. Pred očima slike neverice i bezbroj pitanja i neka vrsta prikrivene euforije, da ono što nam se demonstrira u tim godinama, može da bude projekcija i naše, Vaše i budućnosti svih snažnih i odvažnih koji iskreno vole život, koji iskreno žele život, ali i koji život nauče da žive...ispravno, pametno i mudro!
Čini se da je junakinja naše priče upravo tako i živela. Teško, tegobno i mučno se živelo u vremenu i ambijentu u kojem je Zora rođena. „ Naši roditelji, Stevka i Stojan imali su nas petoro djece. Rano smo ostali bez majke. Otac se ponovo oženio, a nas su dalje odgajali rođaci. I ne volim da se sjećam tih bolnih godina. Završila sam četiri razreda osnovne škole i sa 17 godina pošla u Sarajevo, da tražim bolji i ljepši život. Zaposlila sam se u administraciji auto- škole i auto- servisa, te odmah nastavila večernju školu da bih kompletirala „osmoljetku“, kazuje nam majka Zora, sa primetnom setom, koja na trenutak obavija njeno lice. No kada se osobe u jesen svoga života, zahvaljujući snazi svojih uverenja, duševnom miru, staloženosti i mudrosti, uspeju otrgnuti iskušenjima koje nosi život, onda govorimo o pobedi! Zato je majka Zora pobednik!
Ne samo što dostojanstveno gazi svoje nimalo baršunaste godine...i ne samo što u svojim brojnim godinama samouvereno jezdi putevima svoga Lijevča polja, već zato što je u trenu zaustavila setu! Nije dozvolila da joj pomuti raspoloženje i istoga trena vratila sjaj u svoje razigrane oči, koje nikako ne dozvoljavaju da se u njima ugasi životna radost i vide godine i svakakve tegobe koje reka života svakome od nas ponese. A oči su ogledalo duše...Zorina duša ne da da joj bolne sekvence ugase životni žar. To nije dala ni onda kada je izgubila svoga sina Radu, koji je pre 25 godina poginuo negde oko Prijedora...ni onda kada je ostala bez svoga Đurađa, svog životnog saputnika, koji je zauvek napustio 2010. godine. Od tada majka Zora sama živi u njihovom porodičnom domu u Lamincima, u kojem svakog 8. novembra proslavi svoju krsnu slavu, Mitrovdan! „Zaklela sam se pred ikonom Svetoga Dimitrija, da dok sam ja živa i budem mogla, proslavljaću ga“, ponosno nam govori Zora, koja od pre neku godinu hladne zimske dane provodi kod ćerke Rade u Banja Luci, ali čim imalo ugreje, vraća se u svoje gnezdo, odakle i crpi svoju vulkansku energiju. "Mama je i u ovim godinama bistra i oštroumna i ne ustručava se da zapovijeda i daje savjete. Prije dvije godine pozvala me u Lamince da je vozim u bolnicu u Gradišku jer je imala upalu pluća. Kada sam stigla, pogledala me je i rekla: "Ti si, ćerko, uzrujana i preplašena i ne možeš me takva voziti." Onda je sela za volan, ja kraj nje i pravo u bolnicu", priča ćerka Radmila.
Vodeći nas pričom kroz svoj život, Zora se najradije vraća u Sarajevo i godine rada u administraciji auto-škole i auto-servisa, gde je i penziju zaradila. Smatra ih „najvećim krivcem“ za toliku ljubav prema vožnji i automobilima. Tamo je doživela prebliski susret sa četvorotočkašima i rodila se ljubav na prvi pogled. Vrcavo nam otkriva i svoje nestašluke sa „krađom“ kola kojima je završen servis... malo da ih provoza dok vlasnik ne dođe po nih. Kradom je učila testove, a vožnju upijala svakom porom svojom, vozeći servisirana auta! Hvali nam se da je 3 godine vozila bez vozačke dozvole, sve dok nije sakupila novac da zvanično i prijavi vozački ispit. Naravno da je posle „tolikog iskustva“ briljirala, oduševila komisiju i iz prvog pokušaja dobila vozačku dozvolu, koju aktivno poseduje, evo već skoro 60 godina. Sada joj važenje dozvole produžavaju na 3 godine, pa joj trenutni produžetak ističe krajem 2018. „Zdrava sam ja. Ništa me ne boli. Ponekad me malo reuma zavrti, ali ništa strašno. Nikakve lijekove ne pijem redovno, već samo kad mi zatreba. Dobro vidim i dobro čujem! Ljekarski pregled sam prošla bez problema. Sve sam vidjela i znala što su me pitali. Fizička kondicija mi je za desetku. Na tabli sam vidjela sve redove brojeva i slova izuzev poslednjeg. Poverovala sam da ovaj put neću zadovoljiti, ali mi je doktorka rekla da mlađi ne vide i po tri reda i da će mi ipak propisati naočare sa dioptrijom od 1,5, da mi se nađu pri ruci. Teško da mogu da zamislim dan bez vožnje. Ne mogu dugo da budem na jednom mjestu niti da čekam da me neko vozi. U Gradišku idem često. Idem rano kada je manje automobila na putu i rano se vratim.
Do skora sam i do Banja luke vozila, ali djeca se ljute i mole me da ne idem, a ja eto, neću da ih sekiram, pa sam od Banja luke odustala“, kazuje nam ova dražesna bakica, koja nas urednom frizurom i garderobom, te jasnoćom i odlućnošću svoga glasa, baca u neverovanje. Pa je li zaista ta žena na svoju životnu nisku nanizala skoro 92 bisera? I je li moguće da ih tako dostojanstveno, snažno i samouvereno nosi? Pa ona se za sve vreme naše priče ni na šta nije požalila, nije napravila ni bolnu grimasu kada je ustajala i kretala ka kolima da nam se predstavi u ulozi „ Lijevčanskog Šumahera“, kako je u selu zovu. Sva pozitivna i energična, govori kako je u selu svi vole i paze, da ima divne komšije i još nešto familije koja nije zauvek otišla...I ona njih sve jako voli i kada pođe svojim kolima u nabavku i njima kupi i donese šta treba!
Slušamo, gledamo, ne verujemo, a divimo se i pitamo se da li je to od Boga nagrada ili je mnogo doprinela i njena „narav“, njena ljubav prema životu, njena skromnost i na kraju mudrost koju je utkala u svaku poru svoga postojanja, da sve što dođe, mora i da prođe...i ružno, ali i lepo! „Uvijek je nasmejana, vedra i duhovita. Nikad kavgadžija! Ne voli da se svađa i zamera“, kaže komšija Vujadin Macura, koji sa sinom Ratkom brine o Zorinom automobilu i šaljivo dodaje: „Mi smo njen mehaničarski tim. Kada se nešto pokvari, ona nas pozove i mi smo odmah na licu mjesta. Ne voli Zora da nešto ne štima i da vozilo nije u potpunosti ispravno. Tu sve mora da bude u skladu sa saobraćajnim normama“.
Silne godine vozačkog staža, podrazumevaju i nebrojeno mnogo kilometra koje je majka Zora prešla na svojim četvorotočkašima. Kaže, da je bila uzoran vozač, da nikada nije imala saobraćajnih nezgoda niti je plaćala kazne zbog prestupa na putu.Vozila je Škodu, Fiću, Jugo 45, pa Jugo 55, a nedavno je od ćerke dobila Hyundai. Obema se posrećilo! Ćerka Radmila je Hyundai dobila na „Bingo“ lutriji, vozila ga neko vreme, a onda ga poklonila majka Zori, jer je njen crveni Jugo 55, davno počeo da posustaje i postao „muzejska vrednost“. Majka Zora je obogaćena ne samo godinama i životnim iskustvom, dobrim zdravljem, snažnom voljom i energijom, već punom kućom potomaka! Od svoje dvoje dece, stekla je petoro unučadi i devetoro praunučadi, pa bi joj, kaže, ovozemaljski život bio potpun kada bi doživela bar jedno čukununuče. Za to ima i uslova, jer su praunučad Đorđe, Maja i Mia, već prešli 19 godina, kazuje nam ova krepka i vitalna bakica, koja vrlo odlučno i samouvereno gazi svoju desetu deceniju.
Njenom elanu i životnosti možemo samo da se divimo. Starost nije šala! Mladost je dar prirode, ali stariti je umetnost. To je kruna našeg celoživotnog truda! Naš čika Duško Radović je govorio: ’’lepo je biti mlad, ali nije mali uspeh ni ostariti“.
Mnogi od nas, boje se starosti. No ako postoji majka Zora, čila i energična bakica, te još bezbroj sličnih priča i dugovečnih heroja, starosti se onda, trebamo radovati!
Autor: Vera Pušac
.png)
.jpg)
