Интервју: Проф. др Ђорђе Ћулафић, Универзитетски клинички центар Србије
Знање и љубав највише доприносе оздрављењу
Разговарао Марко Радош
Ваша жеља да студирате књижевност и наставите породичну традицију – Ваша мајка је била професор књижевности, није се остварила. Одлучили сте се за медицину…
Старији се сећају краја седамдесетих година прошлог века, друштвено-политичких реформи, које нису заобишле ни школство. Господин Стипе Шувар изнашао је најбоље решење ‒ усмерено образовање. Босанско-херцеговачком руководству требало је мало више времена да схвати све те претумбацијe тако да је прва генерација ђака усмерењака уписана школске 1980. године.
На сву срећу, ја сам тада био трећи разред класичне гимназије, која је сасвим сигурно пружала најбоље образовање и могућност да се настави школовање на било ком факултету друштвених или природних наука. Већ је била средина маја а ја сам још лутао између књижевности, филозофије, за коју ме је заинтересовао професор Мирза Бранковић, и теологије. Учинило ми се да је психијатрија, можда најбољи спој мојих интересовања и одустах од своје велике љубави књижевности.
Дипломирали сте у року, били сте добар студент у релативно скромним условима живљења. Одабрали сте интерну медицину, а као ужу специјалност гастроентерохепатологију. Због чега управо ту област медицине?
Мој први доживљај са реалним светом медицине, болницом и свом том атмосфером, десио се на трећој години, управо на предмету интерна медицина. Одушевило ме је са колико знања моји професори анализирају и образлажу сложене патофизиолошке механизме. Нисам погрешио када сам још тада закључио: „Бити добар интерниста, јесте доста знати“. Све своје жеље и тежње усмерио сам да добијем специјализацију из интерне медицине. Субспецијализација из гастроентерохепатологије није била међу првима на листи, али могућност избора није постојала. Међутим, у интерној медицини, ствари се преплићу и никад не можеш бити добар субспецијалиста ако ниси усвојио опште интернистичке принципе и што више изучаваш и идеш дубље све више волиш оно чиме се бавиш.
Често сте позивани да будете учесник домаћих и међународних стручних и научних скупова на којима се, кроз саопштења, али и у форми дијалога, износе и елаборирају савремена достигнућа из области којом се бавите већ 35 година и као редовни професор на Медицинском факултету у Београду и као лекар у Клиничком центру, такође у нашем главном граду.
У данашње време, када медицинска наука напредује у сваком погледу, од усавршавања савремених дијагностичких процедура до терапијских модалитета, јавља се потреба за континуираном едукацијом. У оквиру Српског лекарског друштва свака два до три месеца одржавају се гастроенетеролошке секције, на клиници сваке недеље имамо семинаре. Ту су и међународни и домаћи конгреси. У досадашњој каријери написао сам преко триста стручно-научних радова од којих су неки објављени у престижним иностраним часописима. У доба интернета, научна остварења су видљива и у ширим медицинским круговима, зна се ко се чиме бави. Сходно томе, организатори стручно-научних скупова и позивају предаваче.
Једно конкретно питање, господине Ћулафићу, а гласи:
Кад сте почели да се бавите трансплантацијом јетре и можете ли са нашим читаоцима да поделите тренутке свог искуства и осећања и, уопште, атмосферу, својствену таквим оперативним захватима?
У Србији се трансплантациона медицина озбиљно развија од 2013. године, када сам постао члан тима за трансплантацију јетре. По први пут је направљена Национална листа чекања која обухвата све грађане, кандидате за трансплантацију Републике Србије, стандардизовани су алгоритми пре-трансплантационе припреме у акредитованим центрима. По нашем закону, када се појави донор, позивају се три пацијента. Непосредно пред трансплантацију одржава се конзилијум где се бира најподударнији и/или онај пацијент који је животно најугроженији.
Страшно је болан и трауматичан осећај када гледате ваша три болесника, а знате да ће бити изабран један, а исто тако као и они сте свесни да другу прилику можда неће дочекати. У таквим ситуацијама увек би се узнемирио и помолио: „Помози ми Боже да се на огрешим“, а после бих покушавао да рационализујем, на сву срећу одлуку не доносим само ја, него неколико лекара из конзилијума где су увек правила која струка налаже водиља.
У смислу паралелизма, а тиче се ваше књижевне биографије, веома богате у приповедачком проседеу, кад сте први пут осетили тај списатељски импулс у себи, заправо, можете ли да евоцирате настанак прве приповетке? Обично се почиње са поезијом, Ви сте се упутили да откријете тајну приповедања, својствену духовном наслеђу нашег народа, сажетој у онај класичан израз саопштавања: Био једном један…и тако даље и тако даље, о чему је и писао Иво Андрић и говорио приликом примања Нобелове награде у Стокхолму, 1961. године.
Жеља за писањем је дуго негде скривено чучала у мени. Све више сам осећао да ме медицина у потпуности не испуњава. У августу 1996. године, отишао сам у мој родни град Брчко на годишњи одмор. Свако јутро, нешто ме је вукло у улицу мог детињства, Улицу Мерсије Ајановић. Дуго бих седео испод старог ораха, пио кафу из термос боце, пушио и сећао се. Из измаглице детињства, из рушевина поново су никле уџерице, мали сокаци, оживела је и Шиберкина башта, старе комшије и сва та врева створила се око мене. Тако је настала моја прва збирка кратких прича, Приче из моје улице. И кад сам је завршио, осетио сам велико олакшање, као да сам имао потребу да се на неки начин одужим свим тим људима. Објављена је 2008. године, нисам био сигуран колико је литерарно вредна, с друге стране био сам задовољан са папирима у ладици. Међутим, и данас ми пријатељи и поједини критичари знају рећи, да је ова збирка најемотивнија и најтоплија.
Важите као неуморан борац против предрасуда, посебно кад је реч о пресађивању органа, конкретно јетре. Шта је у питању: сујеверје, страх или нешто треће?
Законом из 2017. године, укинуте су донорске картице, и на снази је „претпостављено донорство“, што важи и за већину европских земаља. Наиме, сви смо донори ако се јасно, код изабраног лекара, не изјаснимо да то не желимо да будемо. Али, када се дијагностикује мождана смрт, породица је та која даје сагласност о донирању органа. Без сагласности породице не смемо ни помислити да се упустимо у процедуру. Сигуран сам да ми нисмо дехуманизовано, него недовољно образовано друштво. Теорије завере, предрасуде, настају превасходно због заосталости и неупућености. Мислим, да без широке друштвене акције, у коју би биле укључене све структуре друштва, почевши од организација, удружења, медија до појединаца са угледом, нећемо значајно повећати број донора. Кампања треба да буде континуирана и дугогодишња како би донирање постало културолошки феномен.
Као угледан професор на Медицинском факултету у Београду, ишколовали сте генерације и генерације студената. Омиљени сте међу њима и поштовани.
Са студентима радим од 1996. године када сам изабран за асистента. Тежиште образовања усмеравам на практичну наставу, рад са пацијентима, разговор-анамнезу, технике прегледа и на крају вежбе те и дискусију у коју укључујем све студенте из групе. Увек истичем да уче са разумевањем, јер ако не разумеш, брзо ћеш заборавити, да су испит и оцена само тренутак и да је далеко важније шта ће понети са собом када се сутра нађу сами у амбуланти. Не знам баш колико сам омиљен, студенти воле да код мене имају наставу, али негодују кад код мене полажу испит, кажу: строг, пуно пита… Добро је што се од пре две године интерна медицина полаже пред трочланом комисијом.
Верујем, професоре Ћулафићу, да Вам неће бити тешко да одговорите на једно класично питање, а тиче се књижевности: Ко је ваш узор, ваш писац, а тиме и ваша евентуална сугестија младим писцима од кога треба да уче, а остану своји?
Највише уживам у руској књижевности како у класицима, тако и у савременим руским писцима. Ипак, издвојио бих Чехова који је кратку причу довео до савршенства. Мислим, да се од сваког писца може понешто научити, а остати свој.
А које личности у светској медицини сматрате изузетно значајним за напредак гастроентерохепатологије?
Издвојио бих Michael Houghton, Harvey Аlter и Charles Rice који су 1989. године открили хепатитис Ц, а 2020. године добили Нобелову награду за медицину. Сматра се да је пре овог открића на светском нивоу било хронично заражено 130 ‒ 170 милиона људи, са великом преваленцом цирозе и/или карцинома јетре. Овим открићем, вирус се више не преноси трансфузијама крви, а инфекција се може благовремено открити и успешно лечити.
Pogledajte galeriju
.png)
.jpg)
