Sunce se, eno, kao vreteno nad gradom vrti i glavom klima. Sve je u meni danas šareno.
I u tebi je možda šareno. U nama svima šarenog ima. Bila je zima. Prošla je zima…
Tu negde, blizu al’ ne znam gde je, vetar se topli vrti i smeje, čupka nam kosu i krošnje njiše.
Bile su kiše. Prošle su kiše…
Mika Antić “Proleće”
Radimo, planiramo, jurimo i žurimo da što brže dosegnemo imaginaciju svojih htenja koja nam zasigurno nisu neophodna za lep i srećan život. Pravi život i sva njegova lepota su u nama u našem poimanju sreće i zadovoljstva! Nije sreća tamo ...sutra... u raskoši materije, u udobnosti vidljivog... Ona je tu, tako blizu, a nekada i tako daleko... Toliko daleko da, jureći sreću i zadovoljstvo, sutra i ne osetimo da se dan za danom bespovratno niže na beskonačnu vremensku nit. I tako, u svom vratolomnom nizu ponavljanja, ne okrenuvši se, dani pobegoše iz ledenog zimskog zagrljaja i zatvoriše još jedan niz od 365 dana. U nama i oko nas, u drhtavim krošnjama, među pupoljcima oko kojih se pletu tanušne paučine, u spletovima grančica… lagano oživljava proleće. April je u punom kalendarskom bljesku. Proleće pompezno otvara svoje životne kapije, razgrće ostatke sivila i hladnoće, stvarajući suncu podijum beskonačnosti da se raspukne i vrelinom svoje moći razgrne sivilo i još, hladna i rosna jutra, učini toplijim i milijim. Pred svitanje, sa same periferije, izdiže se grimizno lice zore, nežnih i pospanih kapaka. Škrto jutarnje sunce polako plazi po zidovima raskošnih brda, uronjenih u paletu aprilskih boja. A brda obeharala. Procvetale avlije. Genijalnost prirodne volje vodi nas do ushićenja. Predivan je osećaj strahopoštovanja pred celom armijom lepote sazdane od boja, mirisa i svežine. Teško je odoleti njenom zovu i ne predati se čarima uživanja u gracioznosti i razuzdanosti njene slobode. Priroda nas izaziva na “greh”, na prepuštanje užicima koje nudi na repertoaru, pokazujući nepreglednu lepezu svoje najbujnije mašte i idejnosti. A čovek je povodljiv i brzo poklekne… Jer šta je lepše od tihe prolećne večeri dok hodamo, iščekujući novo sutra koje obećava, a u isti mah ne zapostavljajući nijedan sadašnji tren, jer sve što čini život JE SAMO SAD! Upravo vođeni ovom formulom, od sutona misli, do zore novog buđenja, osvanuo je i ovaj 134-ti prolećni buket, našeg i Vašeg časopisa „Medici.com“, sa bogatom lepezom najbujnije idejnosti ali i ostvarenja.
Završiću stihovima pesme “Proleće”, Mike Antića: “Već dugo stojim i dugo ćutim pod vetrom toplim i suncem žutim, a u glavu mi nebo stalo i još malo! Čega malo? Svega pomalo! Ako se setim, ja ću ti reći i – uteći … ! A Vi, Vi, ipak, ostanite sa nama i po volji razgrćite ovaj naš prolećni buket!
Vaš „Medici.com“!
Vera Pušac, direktor
Pogledajte galeriju
.png)
.jpg)
