Uvodna reč
Šireći svoja krila do inspirativnih granica neba, tamo gde tajne spavaju u spokoju, ispraćamo još jedno proleće. Koračajući tako stazama vremena, stopala života nas lagano uvode u novo leto. Još jedna godina prepolovljena je na pola. Gospođa priroda kao da je na rulet stavila sve svoje ćudi i svoje moći, pa kako se kome i kako se gde kuglica zaustavi na tom „đavoljem točku“. I kod nas i u belom svetu, ovo nadolazeće leto se joguni, otima i prkosi i uporno hoće da bude ono što nije, da se otrgne njemu namenjenoj ulozi u univerzumu. Porađa se u jutrima ispunjenim visokim maglovitim zavesama, rosnim parkovima, vlažnim trotoarima... Boje sunčeve svetlosti i njegova toplina, čežnja su nam i nada da nas bar koji put i pomiluju. Kiše ne prestaju. Vetrovi ne miruju. Udruženi, jaki i moćni, opominju „maloga“ čoveka na njegov položaj „praha“ u nepreglednom lavirintu univerzuma. Na to, da je i u svojoj „praškastoj“ formi nemaran, bahat i neposlušan! Da ne poštuje prirodu i da je obezvređuje! A ona, ljuta i povređena, nemilosrdno uzvraća svojom silinom! Poplave, bujice, rušilački vetrovi... za tren satru i u crnu muku pretvore rad i trud čoveka mučenika. Zgrčena i ukočena lica, suze, vapaji i beznađe nesrećnika koji su imali bliski susret sa tim pošastima, duboko se urezuju u naše oči, naše duše i naša sećanja! A koliko juče smo imali prebliski suret sa korona virusom iz čijih kandži se još nismo sasvim iščupali. Doneo nam je paniku i strah, iskopao generacijske rovove, uveo na velika vrata onlajn komunikaciju i socijalno otuđenje. Ljudi uče na daljinu, udaljavaju se jedni od drugih, rade od kuće, vole se od kuće (ne kod kuće), razdvajaju se, najpre na metar, pa sve više… otkazuje se sve što je bilo zakazano… Zaspali smo u jednom svetu, a probudili se u drugom. Odjednom, Dizni više nema čaroliju! Pariz više nije romantičan! Njujork više nije grad koji nikada ne spava! Kineski zid više nije tvrđava, a Meka je prazna… Zagrljaji su odjednom postali oružje, a neposećivanje članova porodice i prijatelja, čin ljubavi. Odjednom shvatite da su moć, lepota i novac bezvredni i da ne mogu da vam osiguraju kiseonik za koji se borite! A Zemlja nastavlja svoj život. Jedino je nas ljude zatvorila u kaveze. Mislim da nam šalje poruku: „Vi niste nužni! Voda, zemlja, vazduh i nebo, bez vas su sasvim dobro. Kada se vratite, zapamtite da ste moji gosti, a ne moji gospodari!“ Ipak, nije sve otkazano! Mašta nije otkazana. Empatija, nada i vera, nisu otkazane, a nisu ni razgovori. Ni naše stranice ne otkazujemo, već ih ispisujemo istim, pa i jačim nadahnućem. Ekipa Medici com-a i u ovakvim izazovima i preprekama pokazala je odlučnost i pobednički duh. Idemo dalje! Među koricama ovog, 99. broja, opet će se naći za svakoga ponešto. A svakome, od toga ponešto, zasigurno će se dojmiti tekst prof dr Elizabete Ristanović, načelnice Odeljenja za mikrobsku genetiku i imunologiju VMA, uvaženog člana uredništva Medici.com-a, koja u tekstu „Očekuju li nas biološki ratovi“ upravo govori o pandemiji kroz koju smo se batrgali i o moći mikroorganizama. Očekujemo Vas! Živi bili i još dugo trajali i mi sa Vama i Vi sa nama. Čitamo se opet u avgustu, u jubilarnoj 100. priči o zdravlju i životu, uokvirenoj u korice od ćilima, tkanog više od 15 godina.
Vaš „Medici.com“
Vera Pušac, direktor
Pogledajte galeriju
.png)
.jpg)
