Samo da dočekam jun, sve je drugo pod razno…
Samo je još mesec pun, sve je ostalo prazno.
Samo da dočekam leto, sve mirno i ćutke…
Samo je još mesec pun, na trenutke...
Đorđe Balašević –„Samo da dočekam jun“
Tople ruine proleća lenjo i nevoljno tope se i nestaju. Tamo gde tajne spavaju u spokoju, ispraćamo poslednje lepote maja. Kišno premaleće lenjo se provlači kroz nabujali cvet lipe, pa sve miluje kočopernu magnoliju i skraćuje senke stasitih tuja i stoletnih hrastova. Tmasti oblaci stalno bi da zaklanjaju sunčev disk. Priroda, kao da je na rulet stavila sve svoje ćudi i svoje moći. Porađa se u jutrima ispunjenim visokim maglovitim zavesama, rosnim parkovima, vlažnim trotoarima... Boje sunčeve svetlosti i njegova toplina, čežnja su nam i nada da nas bar koji put i pomiluju. Kiše ne prestaju. Koračajući tako stazama vremena, stopala života lagano nas uvode u novo leto. Leto je vreme kada noć, topla kao ljudska usta, polako i sigurno osvaja predele. U ponoć, na svih devet nebesa, razapinje svetle i sigurne zastave pobede - zvezde, čija opora glatkost obasjava gradske kupole i krovove. Grad se okreće na stranu pod ljubavnim teretom tame, ne prestajući da sanja o severu, velikim sokovima leta i sirovoj lepoti mora. Pred svitanje, sa same periferije, izdiže se grimizno lice zore, nežnih i pospanih kapaka. Škrto jutarnje sunce polako plazi po zidovima raskošnih brda, uronjenih u paletu junskih boja. A brda obeharala. Procvetale avlije. Kažu da ljudska bića u leto sanjaju da lete. To su muzikalni i treperavi snovi. Kažu da pod mesečevom svetlošću zanosno zamirišu lipe, kruneći gusto zlato. U poljima se budi strasna lavanda. Za letnjih noći otvaraju se svi prozori, razmiču nemirne zavese i bude se letnje haljine od svile, čežnje, svetlosti i želje... krune se oblaci od vreloga sna... vreme polako prestaje da postoji. Ono, opijeno lepotom makova, spava, sanjajući ljubavnu vatru jula.
No, leta ovih dana, ovih godina, kao i sam život, izgledaju nekako… ne znam… zauzeto. Svi smo na čudnom rasporedu i to poprilično stresnom... Vreme u kome živimo sa korona virusom, evo već više od godinu dana, nedvosmisleno pokazuje i dokazuje da je korona virus pokrenuo revoluciju, celom svetu je uterao strah u kosti, svetske moćnike oborio na kolena, ugrozio egzistenciju svih nas. Život nam menja zastrašujućom brzinom. Ne znamo koliko dugo će sve trajati. Ali nakon dana zatvaranja, izolacije, borbe, očaja, panike, ali i sabranosti, izaći ćemo iz svoje kapuljače potpuno promenjeni. Biće to globalna metamorfoza. Nakon ove pandemije svet svakako neće biti isti.
Ekipa časopisa „Medici com“ i u ovakvim izazovima i preprekama pokazala je odlučnost i pobednički duh. Idemo dalje! Među koricama ovog, 105-og broja, opet će se naći za svakoga ponešto. A svakome, od toga ponešto, zasigurno će se dojmiti tekst prof. dr Elizabete Ristanović, načelnika Odeljenja za mikrobsku genetiku i imunologiju VMA, uvaženog člana uredništva „Medici.com“-a, koja u tekstu „Uz Njegoša protiv straha i panike kao neprijatelja imunološkog sistema“, upravo govori o pandemiji kroz koju smo se batrgali i o moći mikroorganizama.
Očekujemo Vas! Živi bili i još dugo trajali i mi sa Vama i Vi sa nama. Čitamo se opet u avgustu, u 106-toj priči o zdravlju i životu.
Vaš “Medici.com”
Vera Pušac, direktor
Pogledajte galeriju
.png)
.jpg)
