Zapis naučnog istraživanja
Od Sarajeva do Amerike i nazad
Akademik Rajko Igić
Moja delatnost u okviru medicinske prakse i naučnog istraživanja proteže se u periodu od preko šest decenija. Kada se na to osvrnem, shvatam da mnogo dugujem svojim učiteljima na medicinskim fakultetima u Sarajevu i Beogradu, a zatim somborskom doktoru Đorđu Laziću, na čijem sam odeljenju sticao iskustvo u radu s bolesnicima, potom profesorima sa kojima sam krenuo u naučno istraživanje i stekao zvanje magistra i doktora medicinskih nauka. Najvažniji uticaj na mene je ostavio američki profesor Ervin G. Erdos, izuzetan čovek i veliki naučnik. Zato vredi da o njemu i našoj saradnji posvetim najviše stranica u okviru ovog zapisa.
Prvi put smo se sreli 1969. godine na Internacionalnom kongresu farmakologa u Bazelu, Švajcarska. Na taj skup sam došao s malom grupom farmakologa iz Sarajeva s namerom da prikažemo naša istraživanja međunarodnim naučnicima i iskoristimo mogućnost da razmenimo ideje s nekim od njih. Naš profesor Pavao Štern nas je upoznao sa šefom Instituta za farmakologiju s Univerziteta Ilinois u Čikagu, koji nas je pozvao na kafu u najlepšu poslastičarnicu u gradu. Danas me zajednička već izbledela fotografija podseća na taj susret, ali većina tih osoba nije više živa.
Za vreme svečane večere, priređene za učesnike skupa, upoznao sam profesora Erdosa. Znao sam za neka njegova važna otkrića iz oblasti vazoaktivnih peptida, ali sam se iznenadio da je on tako mlad, a u svetu biohemijske farmakologije je najpoznatije ime. Dugo smo razgovarali o svemu, a krajem večeri, on predloži da narednog dana, koji je predviđen za razgledanje grada i okoline, sa njim pođem do jezera Lucern. On je rentirao auto i na putu smo proveli ceo dan.
Medicinski fakultet sam završio u Beogradu početkom 1963. godine i radio sam kao lekar opšte prakse u Kucuri, velikom selu u centralnom delu Bačke. Tri godine kasnije, napustio sam lekarsku praksu i posvetio se farmakološkom istraživanju. Najpre sam testirao osetljivost žabljih pluća na acetilholin, a zatim sam određivao acetilholin u mozgu golubova kojima sam davao oksotremorin.
Tokom putovanja smo razgovarali o različitim temama. Oduševio sam se ne samo njegovim pogledima na nauku, već i savršenim poznavanjem slikarstva, muzike, istorije i politike. U jednom trenutku, profesor me upita da li bi hteo da dođem u njegovu laboratoriju koja je u Oklahomi i da, kao naučni saradnik, sa njim radim godinu dana. Radovao sam se pozivu, ali sam ga odbio jer, mada sam doktor medicine, upravo vršim istraživanja nužna za odbranu doktorske disertacije u Sarajevu. Zapravo, mogao bih prihvatiti poziv tek nakon odbrane tog rada.
Dva meseca kasnije, u Sarajevo mi je prispeo zvanični poziv s dokumentima za dobijanje ulazne vize. Disertaciju sam odbranio u januaru 1970. godine , a početkom aprila sam otputovao u Oklahomu.
OKLAHOMA
Malo sam znao o toj američkoj državi pre nego što sam došao u nju. Tražio sam u geografskom atlasu puteve i železničke pruge, ali ih nisam našao. Pod uticajem kaubojskih filmova, pitao sam se da li su tamo još konji i konjska zaprega glavno međugradsko prevozno sredstvo. Iz Beograda sam putovao avionom u London, gde sam noćio, a sutradan krenuo u Ameriku ogromnim avionom, Boeing Jumbo Jet, putničke kompanije Pan American. To je bio prvi ili drugi povratni let tog aviona iz Londona u Ameriku. Na aerodromu sam uočio da avion kojim sam doputovao iz Beograda, u odnosu na ovog džina, izgleda kao patuljak. Ušao sam u taj avion i slušao komentare poput ovog: “Da li će ova grdosija stići na odredište?“
Kada sam, nakon presedanja, sleteo na aerodrom u Oklahoma Siti, bio sam iznenađen veličinom i izgledom aerodromske zgrade; višestruko je veća, a modernija od naših u Beogradu i Zagrebu. Od aerodroma do grada me je profesor vozio autoputem na kome su četiri trake i nekoliko dana sam bio smešten u tzv. Fakultetsku zgradu (Faculty House). To je kompleks od nekoliko zgrada koje su namenjene društvenim, sportskim i umetničkim aktivnostima nastavnika i saradnika koji rade na Medicinskom fakultetu. U njoj je i nekoliko apartmana, namenjenih gostima fakulteta. U sastavu zgrade je olimpijski bazen i nekoliko drugih sportskih terena.
Dobro opremljena laboratorija profesora Erdosa je smeštena u zgradi namenjenoj odeljenjima za bazična medicinska istraživanja. Njegov istraživački tim se sastoji od nekoliko američkih istraživača i po jedan doktor iz Nemačke, Japana i Kine koji su posvećeni izučavanju vazoaktivnih i neuroaktivnih peptida. Profesor vodi, svakodnevno nadgleda i pomaže svakom pojedincu. Brzo sam savladao najvažnije tehnike proteinske i peptidne hemije i ubrzo sam predložio profesoru da prečistim enzim konvertor angiotenzina (angiotensin i converting enzyme, ACE). Cilj je da potvrdimo pretpostavku da jedan te isti enzim aktivira hipertenzivni peptid, angiptenzin I, i inaktivira hipotenzivni peptid, bradikinin. Tu pretpostavku je na osnovu indirektnih pokazatelja postavio profesor, ali još nema dokaza da to vrši prečišćen enzim. On se u početku s tim nije saglasio jer taj težak zadatak nisu rešili pokušaji u nekoliko svetskih laboratorija. To objašnjenje nisam prihvatio i u saradnji s nekoliko saradnika sam uskoro, uz profesorovu suglasnost, otpočeo prečišćavanje enzima. Na kraju smo dobili, prema kriterijumu disk-elektroforeze, prečišćen enzim i pokazali da on vrši dvostruku funkciju – inaktivira bradikinin, otkidanjem C-terminalnog dipeptida (Phe-Arg) i aktivira angiotenzin i odvajanjem dipeptida (His-Leu) pretvara ga u angiotenzin II, snažnu hipertenzivnu supstancu. Dakle, nije reč o dva enzima, kako se to ranije smatralo, već o jednom. Zahvaljujući ovom uspehu, dobio sam dvogodišnji grant (novac za naredna istraživanja) od fondacije American Heart Association.
U laboratoriju profesora Erdosa, tehničarka koja se zvala Debbie Downs vršila je ispitivanja aktivnosti različitih peptida i drugih supstancija pomoću bioesej tehnike. Slična ispitivanja sam vršio u Sarajevu pri izradi doktorske disertacije, ali mi smo tada koristili staru tehniku: nagaravljen kimograf. Ta je tehnika zahtevala puno truda, mada su njome postignuta velika otkrića u farmakologiji i medicini. Nobelove nagrade su dodeljivane velikim farmakolozima koji su u istraživanju koristili izolovane organe (Otto Loewi i Sir Henry Dale, 1936; Ulf von Euler, 1970; John R. Vane, 1982). Originalno otkriće je načinio nemački fiziolog Carl Ludwig, 1840. godine. Međutim, u Oklahomi sam video ogroman napredak registrovanja. Profesor Erdos je prvi u svetu uveo upotrebu trasndjusera i elektronskog registrovanja za bioesej. Njegova invencija je objavljena 1962. godine u časopisu Journal of Aplllie Physiology, a originalna verzija tog uređaja čuva se u Međunarodnom muzeju za hirurgiju i medicinu u Čikagu. Kasnije su za registrovanje kontrakcija izolovanih tkiva i organa uvedeni minijaturni transdjuseri. U toj laboratiriji sam u više navrata koristio tehniku profesora Erdosa za kontrakcije izolovanog uterusa pacova.
Kada je nekoliko meseci posle mog dolaska, u laboratoriju pristigao i dr Shigetoshi Chiba, mlad lekar iz Japana, on nije voleo biohemijski pristup farmakologiji. Profesor je pomišljao da ga vrati u Japan. Ja sam, međutim, dobro upoznao kolegu jer smo stanovali u istoj zgradi, često zajedno išli u kuglanu, a ponekad igrali ping-pong i fudbal. Predložio sam šefu da mi kolega pomaže pri određivanju nivoa angiotenzina i pomoću radioimunoeseja, metoda koji sam tih dana uveo u našu laboratoriju. Kolegi Čibi se ni to nije puno sviđalo; on je voleo da vrši eksperimente na životinjama ili njihovim izolovanim organima. Onda smo se dogovorili da ispitamo uticaj oksotremorina na sinusni čvor u srcu pasa. Ta holinergična supstanca izaziva tremor, sličan onom kod Parkinsonove bolesti. To je bio deo mojih istraživanja u Sarajevu i sobom sam u Ameriku poneo izvesnu količinu te materije. Čim smo naručili dvadeset pasa, dr Čiba je, svojom izvanrednom i preciznom tehnikom kompleksne perfuzije sinusnog čvora, dan-noć radio eksperimente; pomagao mu je doktor Tamio Nakajima. Rad smo uskoro objavili u prestižnom japanskom časopisu Tohoku Journal of Experimental Medicine. Dr Čiba je u Japanu postigao briljantnu karijeru, publikovao je na stotine naučnih radova, bio je šef farmakologije i dekan medicinskog fakulteta u Matsumotu. [Kada sam bio šef zavoda za farmakologiju i toksikologiju i učesnik na međunarodnom kongresu farmakologa u Parizu, samnom je iz Pariza u Tuzlu doputovao dr Čiba i održao predavanje za postdiplomce. Nastavili smo put u Sombor, gde je boravio u opštinskoj vili, održao predavanje za lekare i dao intervju za Somborske novine. Zahvaljujući našoj saradnji, kasnije sam na dvogodišnje usavršavanje u Japanu, kod dr Čibe, poslao dva naša mlada lekara dr Osmana Sinanovića i dr Ranka Škrbića. Prvi je iz Tuzle, a drugi iz Banjaluke.]
Moja zapažanja i iskustvo, stečeno za vreme dvogodišnjeg boravka u Americi, beležio sam u debelu svesku kako bih pri povratku u Sarajevo, neka primenili. Nisu to bila samo stručna unapređenja već i zapažanja iz raznih oblasti života. Na primer, zabeležio sam da se kraj slepe ulice toliko proširi da se formira polukružni put kojim se automobil jednostavno okrene bez vraćanja unazad; ili, da se ulaz u javnu zgradu prilagodi hendikepiranim osobama. Poznavao sam američkog doktora koji se zvao Alon P. Winnie, koji je u vreme studija medicine preležao poliomijelitis (dečja paraliza) i ostao nepokretan, ali je završio fakultet i postao čuveni anesteziolog. On je prvi u svetu uveo tzv. regionalnu anesteziju. Da može samostalno doći na posao, doktor je koristio specijalno prilagođen automobil, samostalno je prelazio u invalidska kolica kojima je ulazio u zgradu bolnice i radio u operacionoj sali. Nasuprot takvom odnosu prema invalidima, kod nas su ulazi za njih bili skroz zapostavljeni, a administracija na medicinskom fakultetu u Tuzli nije dozvolila upis studentu koji nije imao jedan kažiprst!
U vreme mog boravka u Oklahomi, Amerika je bila poprište borbe protiv pušenja duvana. Lekari i studenti medicine su preko noći postajali nepušači. Taj pokret me je inspirisao da povedem borbu protiv pušenja u Jugoslaviji, koju sam započeo pre 50 godina, kada sam smislio i s mojim studentima pokrenuo “Dan nepušenja, 31. januar“. Akciju su vodili moji studenti iz Tuzle i Banjaluke, u nju su se uključili ostali studenti medicine iz Jugoslavije, a kasnije i nekolicine drugih država (Mađarska, Čehoslovačka, Engleska). Danas je 31. januar postao Nacionalni dan nepušenja u Srbiji i Bosni i Hercegovini. Svetska zdravstvena organizacija (WHO) je 1991. godine proglasila taj pokret kao najuspešniju akciju studenata medicine u Evropi. Na zasedanju te organizacije u Ženevi prisustvovalo je 40 studenata iz Tuzle. Svakog januara studenti su svima ukazivali kakva je štetnost pušenja, savetovali pušače kako da prekinu tu naviku, a deci savetovali da ne počinju pušiti jer je kasnije veoma teško tu naviku prekinuti. Nažalost, Srbija je još među vodećim zemljama po broju pušača među omladinom, a broj pušača kombustibilnog duvana je podjednak među oba pola. Za Dan nepušenja, čuveni karikaturista iz sarajevskog „Oslobpđenja“ Hasan Fazlić načinio je plakat koji su studenti štampali svake godine u nekoliko hiljada primeraka i distribuirali ga u sva naseljena mesta Jugoslavije. Taj posao su izvršavali članovi Sekcije za borbu protiv pušenja među omladinom sa Medicinskog fakulteta u Tuzli. Za slanje pomenutih informacija, ostvarili smo besplatnu poštarinu.
Kada je profesor Erdos prešao na medicinski fakultet u Dalas, Teksas, u toku leta sam došao u njegovu novu laboratoriju da nastavim istraživanja ACE u očnim strukturama koja sam započeo na Medicinskom fakultetu u Tuzli. Pokazalo se da je taj enzim ne samo prisutan, već čak aktivniji u retini (mrežnjači) oka nego u drugim tkivima. Tog leta su mi značajno pomagali doktori Carol Wilson i Peter Ward. Rezultate istraživanja smo objavili u tri naučna časopisa. U dva rada je koautor i profesor Erdos. Značajan je i rad koji sam objavio u časopisu Experimental Eye Research s kolegom Vladimirom Kojovićem iz Sarajeva.
Moje gostovanje u Dalasu trajalo je dva meseca, koliko je iznosio zajednički letnji odmor zaposlenih na Medicinskom fakultetu u Tuzli. Interesantno je da sličnog kolektivnog odmora nema na fakultetima u Americi. Kod njih se na godišnji odmor obično ide najduže deset dana, a nekoliko puta tokom godine se koristi još po nekoliko dana odmora. Zahvaljujući takvom rasporedu rada, u toku leta nije bilo prekida rada u njihovim laboratorijama. Zato sam imao mogućnost da preko leta radim u laboratoriji profesora Erdosa i sarađujem s njegovim saradnicima. S druge strane, zbog mog kratkog boravka u Dalasu, nastojao sam da završim predviđene eksperimente, tj. da što bolje iskoristim opremu te laboratorije. Zato sam radio brzo i na poslu prekovremeno ostajao. Kada je dr Erdos primetio da sam istovremeno pokrenuo tri različita tipa eksperimenata, kazao mi je: “Ti si, očigledno, žedan eksperimentisanja“.
Šef Instituta za farmakologiju u Dalasu bio je dr Andreas Goth, šarmantan gospodin starog kova i pisac poznatog udžbenika farmakologije za studente medicine. On je rado pričao o svom odrastanju u porodici koja se bavila vinogradarstvom u Čileu i o svojim studijama medicine u toj zemlji. Profesor Goth je bio odličan predavač. Tog leta je izašlo novo izdanje njegovog udžbenika u kome je citirao naš članak o enzimu konvertoru angiotenzina u plućima u kome sam prvi autor. Taj veoma često citiran članak je objavljen u časopisu Circulation Research, 1972. godine. Poklonio mi je svoju knjigu s posvetom. Nedavno sam je predao mojim kolegama, farmakolozima na Medicinskom fakultetu u Banjaluci da je sačuvaju kao uspomenu na tog čuvenog profesora. (Jedno vreme sam mislio da je knjiga tokom rata u Bosni izgubljena, ali mi je tokom rata u Bosni sačuvala jedna osoba iz Tuzle.)
Dr Goth, gotovo svakodnevno, pred kraj radnog vremena, obiđe svaku od desetak laboratorija i porazgovara s istraživačima. Sa njim sam često razmatrao nove rezultate, a on je najviše voleo da gleda eksperimente koje sam izvodio na anesteziranim pacovima i direktnom metodom registrovao promene krvnog pritiska pod uticajem vazoaktivnih peptida. Rado se sećam i razgovora koji su vođeni u vreme pauze za ručak kada sam sedeo s profesorima Gothom, Erdosom i Park Shore-om. Najviše sam uživao kada se vodila diskusija o praktičnim aspektima farmakologije. To me je podsećalo na doba kada sam bio lekar u Somboru i Kucuri, a pre desetak godina me je podstaklo da u moju knjigu “Osnovi gerijatrije“ unesem razne aspekte farmakologije. Rado se sećam i dva večernja okupljanja u kući zaposlenih farmakologa, kada je dr Goth muzicirao na klaviru. Najviše je voleo Šumana i Bramsa, a svirao je bez nota.
U Dalas sam navratio nakon posete Hjustonu, gde sam po pozivu organizatora simpozijuma “Central Actions of Angiotensin and Related Hormones“, održao predavanje o enzimu konvertoru angiotenzina u retini i horioidnom pleksusu. Posle Dalasa, posetio sam Memphis, država Tennessee, gde sam na fakultetu održao predavanje koje je organizovao njihov vodeći profesor Kafait U. Malik, moj kolega iz Sarajeva. On je u Jugoslaviju došao iz Pakistana kao stipendista jugoslovenske vlade. Najpre je doktorirao na Farmaceutskom fakultetu u Zagrebu, a potom i na Medicinskom fakultetu u Sarajevu. Jedno vreme samo radili u istoj laboratoriji; njegov mentor je bio profesor Seid Huković, a moj profesor Pavao Štern.
Kada je jedne subote profesor Alice Johnson u svoju veliku kuću, kakve se često viđaju u Teksasu (Stone Ranch Style House), s ogromnim travnjakom i velikim bazenom za plivanje, pozvala tridesetak gostiju s fakulteta, ponudio sam joj da budem kuvar. Planirao sam da za ručak kuvam pileći paprikaš. (Znao sam da kuvam riblji paprikaš i to mi je pomoglo da kuvam čorbast pileći.) Domaćici sam kazao da, pored ostalog, kupi rezance, široke oko ¼, a duge oko 2½ inča. Ona je iz prodavnice donela dovoljno duge, ali veoma uske rezance, poput onih za supu, jer nije našla tražene. To se nije moglo koristiti. Odlučio sam da rezance umesim, mada to nikada nisam radio; kao mali dečak, gledao sam kako ih mesi moja mama, a kasnije i sestre.
Kada sam umesio testo u velikoj vangli, pozvao sam kolegu Japanca da mi pomaže. Pokazao sam mu kako se to radi i on ih je ravnomerno sekao, kao da je profesionalac. Rezanci su bili dovoljno čvrsti, poput onih koji se jedu u Bačkoj s ribljim paprikašem, a kolega ih je čitavo brdo nasekao.
Zbog pripreme rezanaca ručak je kasnio i svi su već bili gladni jer su jedni na dvorišnoj ledini dugo igrali fudbal, a drugi plivali. Nekoliko žena je dolazilo u kuhinju da pogleda kako se prave rezanci i kuva jelo. Mada su one bile poznati istraživači, izgleda da nisu bile najbolje kuvarice, barem prema našem kriterijumu. Dok je moj asistent sekao rezance i stavljao ih u činiju, povremeno sam na njih sipao malo ulja i mešao ih. Doktorke me pitaju zašto to radim; kazao sam “da se ne slepe“. Taj trik ih je oduševio.
Kada smo, na kraju, poslužili pikantan paprikaš s rezancima priređenim from scratch, kako su govorili gosti, komplimentima nije bilo kraja. Verovatno je kašnjenje zbog rezanaca značajno doprinelo dobroj oceni jela jer je glad tome doprinela. O tom događaju se pričalo godinu dana, kazala mi je doktorka Johnson. Pošto su događaj zabeležile mnoge kamere, sećanje će možda biti i duže.
Članci koje sam do danas objavio citirani su preko 1500 puta. Najčešće je citiran članak objavljen u časopisu Circulation Reseach 1972 godine. Na slici je prikazana HistCite mapa za citiranost toga članka. Tu mapu je, pre petnaestak godina, priredio Eugene Garfield, otac citatometrije, pomoću svog metoda. Međutim, moje najvažnije otkriće predstavlja nalaz enzima konvertora angiotenzina (ACE) u retini. U 1975. godini sam to otkrio i objavio na Kongresu farmakologa u Helsinkiju. Početno istraživanje je vršeno na medicinskim fakultetima u Sarajevu i Tuzli, a dodatna ispitivanja u Dalasu, Teksas, prilikom gostovanja u toku letnjeg raspusta. Van Haeringen je u časopisu British Journal of Ophthalmology naveo: “Ophthalmic literature concerning the RAS started in 1977 with a study by Igić and co-workers on the detection of ACE activity in homogenates of the retina.” (Oftalmička literatura o renin-angiotenzin sistemu je otpočela nakon studije Igića i saradnika kada je nađeno da homogenati retine poseduju aktivnost ACE) Van Haeringen NJ. The renin-angiotensin system in the human eye. Br J Ophthalmology 1996;80:99-100.
SARAJEVO
Profesora Erdosa sam pozvao da, u okviru Fulbrajtovog programa za razmeneu naučnika, dođe u Sarajevo. Kada je avionom prispeo na zagrebački aerodrom, s 5-6 putnika je prošao kroz prazan prolaz za pasošku kontrolu jer je službenik u to vreme posmatrao televizijski prenos fudbalske utakmice. Na medicinskom fakultetu smo Izvodili nekoliko laboratorijskih eksperimenata, pripremali materijal za jednu publikaciju i profesor je održao predavanje u Društvu nefrologa Bosne i Hercegovine u Sarajevu. Profesor Enisa Bašagić je bila predsednik tog društva i ona je kasnije u svom stanu priredila večeru za gosta i nekoliko svojih kolega. To veče smo jeli i savršeno pripremljenu zeljanicu, poznato bosansko jelo. Kasnije se vodio razgovor o slikama poznatih lokalnih slikara koje je profesor ugledao na zidu, a zatim i o muzici. Profesor je u večernjim satima proučavao istoriju grada, a vikendom je obilazio znamenitosti grada od Baščaršije, preko Vijećnice do Muzeja Gavrila Principa i Principovog mosta.
Sa profesorom smo jedne večeri, moja supruga, naš mali sin i ja, prisustvovali festivalu vojnih orkestara koji je održavan na „Skenderiji“. U tom sportskom centru će 1984. godine ceo svet posmatrati neke discipline zimskih olimpijskih igara. Ovog puta smo uživali u muzici i marširanju najboljih vojnih orkestara Jugoslavije, SSSR, SAD i desetak drugih država, koji su se okupili na jednom mestu! Predstavi su prisustvovali najviši partijski rukovodioci BiH, drugovi Branko Mikulić i Hamdija Pozderac. Sedeli su u centralnoj loži i njihovo prisustvo je ukazivalo na važnost ceremonije. Profesor je načinio mnoge snimke, a kao naučnik je nastojao da na objektivan način odredi utisak publike o izvođenju svakog orkestra merenjem dužine aplauza. Nastup jugoslovenskog vojnog orkestra je bio upečatljiv, a orkestri SAD i SSSR su dobili aplauz sličnog trajanja i intenziteta. Međutim, energičan nastup Libijskog orkestra je dobio najsnažniji i najduži aplauz.
“Njih su sigurno obučili engleski vojnici“, primetio je profesor.
Sledećeg dana smo posetili ustanovu za decu bez roditelja na Plama, gradiću desetak kilometara izvan Sarajeva. Vozili smo se obilaznim putem preko Trebevića, jer kraći put do Pala nije izgrađen. Kraj samog prelaza preko uzane pruge, koja povezuje Sarajevo sa Višegradom, stajao je ulični prodavač voća za drvenom tezgom. Profesor primeti izložene rane trešnje iz Mostara i kaže mi:
“Molim Vas stanite, ovo ne možemo propustiti“.
Zaustavio sam automobil i on je prvi istrčao. Bio sam prevodilac: „Kilogram trešanja, molim!, kazao Vam je ovaj Amerikanac“. Trgovac je izvagao trešnje, a kada sam hteo da mu platim, odbio je. Nasmešio i zamolio me da gostu prevedem: “Čast mi je da častim gosta iz Amerike!“
Kada smo ušli u automobil, profesor primeti: „Da li bi ti ovako nešto mogao očekivati od prodavca voća na ulici Njujorka?”
SPLIT
Nakon dve nedelje profesorovog boravka u Sarajevu, organizovao sam da zajedno posetimo Split. Smestili smo se u hotelu s namerom da ujutru krenemo u Trogir, a potom posetimo znamenitosti Splita. Međutim, nakon doručka, recepcioner nas obavesti da se gost hitno javi u policiju jer u pasošu nema pečata o mestu i datumu njegovog ulaska u Jugoslaviju. Da se problem s policijom lakše reši, pozvao sam mog kolegu dr Zvonka Rumboldta, poznatog splitskog kardiologa, da zajedno odemo u policiju.
Stražar u zgradi SUP-a (to je zvanični naziv policije) nas uputi na sprat u veliku kancelariju šefa policije. Šef je najpre pregledao profesorov pasoš, a zatim naglas čitao izvod iz Zakona o strancima koji kazuje da osoba koja ilegalno uđe u zemlju, mora da je u roku od 24 sata napusti. Splitski lekar je te reči simultano prevodio na engleski. Profesor je šefu policije objasnio kako je na zagrebačkom aerodromu prošao kroz praznu pasošku kontrolu s nekoliko putnika koji su prispeli u tom avionu.
Šef se na to nije osvrtao. Kazao je: „Svi se zakoni u ovoj zemlji moraju poštovati, nema izuzetaka.“ Onda se u razgovor uključio moj kolega. “Vidite, profesor Ervin Erdos je ugledna ličnost, svetski poznat ekspert za važnu naučnu oblast; smatra se da je ‘otac biokemijske farmakologije’. Evo, ja kao Splićanin, garantujem za njega i molim Vas da prihvatite da je sve istinito što Vam je gost kazao.”
Kada sam video da još nekoliko brzih emotivnih razmena reči ta dva Dalmatinca, šefa i mog kolege, ničemu ne vode, uključio sam se u razgovor. Kazao sam da je naš gost u Sarajevu proveo dve nedelje i da je izrazio želju da poseti Split i Trogir, a da nakon toga odlazi u Sombor. Tamo će biti smešten u Titovu vilu i održati predavanja za domaće lekare i gostujuće profesore sa Novosadskog univerziteta. Nisam tu svoju priču skroz završio, a šef me prekine i reče da gosta nikako nećemo zadržavati jer u Sombor mora stići na vreme.
Predložio je da kod njega još malo ostanemo, otvorio je ormar-bife u kome je desetak različitih pića s namerom da nas počasti. Mi smo se ljubazno zahvalili jer treba da stignemo u Trogir i da u toku dana obavimo ostale posete.
Iz Trogira smo se vratili u Split u kome je promenada kraj rive bila puna šetača. Profesor primeti da su to većinom žene. Objašnjenje za tu pojavu je logično. U to vreme odvijala se fudbalska utakmica između “Hajduka“ i velikog rivala „Crvene zvezde“ iz Beograda. Taj fudbalski susret je razlog što nismo dobili rezervaciju prenoćišta u Hotelu “Park“ jer u njemu tradicionalno odsedaju igrači „Crvene zvezde“. U Jugoslaviji je fudbal najvažniji događaj i on nadjačava sve kulturne i mnoge druge događaje. Sutradan smo se stotinama stepenica penjali na brdo Marjan da posmatramo Split i pristanište. Jedni brodovi su dolazili, drugi odlazili. Prizor tog sunčanog dana je bio fantastičan. Brodovi su veza grada sa mnoštvom ostrva, ali i sa italijanskim gradovima s druge strane Jadrana.
Kada je Nikita Hruščov, predsednik Rusije, završavao posetu Splitu jedan mu domaćin iz Splita pomene staru izreku: “Ko nije bio na Marjanu, taj nije bio u Splitu“.
Hruščov, van protokola, donese odluku da vidi grad sa Marjana, izađe iz Plavog voza i krene put brda. Za njim pođu svi pratioci. Građani Splita su bili iznenađeni što su ulice u centru grada postale ponovo zatvorene. Profesor Erdos i ja smo posetili Marjan. Znači, bili smo u Splitu.
Sa profesorom sam nakon nekoliko dana doputovao u Sombor gde je boravio tri noći u vili na kanalu i održao planirano predavanje. O toj poseti postoji zapis u “Somborskim novinama“. Jedino sam pogrešio kada sam vilu Aleksandra Rankovića nazvao Titova vila; ona je nakon odlaska Rankovića s političkih funkcija pripala gradu i služila za smeštaj viđenih gostiju. Međutim, moja laž je efektno promenila stav splitskog šefa policije.
SOMBOR
Profesor Ervin Erdos je ne samo noćivao u opštinskoj vili na kanalu, već je u njenoj sali održao predavanje pozvanim lekarima iz grada i odabranim naučnicima s Medicinskog fakulteta u Novom Sadu. Docent Milan Stanulović i nekoliko slušalaca su posle predavanja postavili nekoliko interesantnih pitanja i lepo komentarisali izložene nalaze. Kasnije mi je profesor kazao: “Ovi doktori su bolje saslušali i razumeli moj govor od slušalaca na predavanju koje sam nedavno održao u Londonu”.
U koji god naš grad profesor pristigne, nastoji da poseti pijacu jer svaka nudi obilje materijala za njegovu kameru. Petak je u Somboru glavni pijačni dan kada je pijaca prepuna ljudi, robe i govora na raznim jezicima. Pored srpskog i mađarskog, povremeno se čuju jezici iz udaljenih krajeva, ukrajinski i albanski. U ranu zoru, dok grad još spava, desetine i desetine prodavača dolazi iz susednih sela sa svojom robom, a s njima i trgovci iz grada. Roba pristiže u zaprežnim kolima i kombi vozilima. Širi se buka vozila i ljudi koji zauzimaju svoja mesta. Zora se gubi i dolaze kupci voća, povrća, svežeg živinskog mesa, još živih riba, živine i golubova, mlečnih proizvoda, flaširanog voća i povrća, jaja, zanatskih rukotvorina i fabričkih proizvoda, odeće, obuće i kućnih potrepština. U susednoj ulici, na trotoaru, prolaznicima se nude stari alati i razni predmeti, od avana i modli za pravljenje kolača do starih knjiga i uramljenih izbledelih reprodukcija ili starih i većinom oštećenih umetničkih slika. Na pijaci se prodaje i čuveni somborski sir, koji se pravi od punomasnog kravljeg mleka u malim kačicama, od po nekoliko kilograma. Najbolji takav sir tradicionalno dolazi iz nekoliko somborskih salaša. O somborskom siru još kruži priča da ga je Winston Churchil toliko voleo da su mu ga često slali u Englesku.
Uveče je domaćin poveo profesora i nekoliko prijatelja u čardu na večeru. Vožnja do Dunava, kraj Apatina, traje dvadesetak minuta. Čarde su udobne krčme-restorani kojih, kraj Dunava u Srbiji, ima skoro stotinu, a u Mađarskoj i više. U njima se dobro jede, uživa u mađarskoj, srpskoj i rumunskoj narodnoj muzici, igra čardaš, logovac i druge narodne igre; pored profesionalaca, često igraju i gosti. Naziv “čarda“ je preuzet iz farsi (persijskog) jezika, koji je preko rumunskog i mađarskog jezika došao u srpski. Međutim, značenje originalne reči je skroz promenjeno; Persijanci tako označavaju nadstrešnicu s četiri stuba, a u ovim krajevima Evrope reč je o mnogo lepšem objektu sa specijalnom namenom koji se redovno nalazi uz reku ili jezero.
U čardi nas je dočekala svirka ciganskih tamburaša i igra tri mladića u čizmama, crnim pantalonama i crvenim košuljama. Plesali su čardaš. Ta igra vodi poreklo iz predela na podnožju Karpata, nekadašnjem Vlaškom vojvodstvu, kneževini legendarnog vladara Vladislava Drakule. Drakula je bio zaštitnik pravoslavlja, koji je Turke drastično kažnjavao nabijanjem na kolac. Međutim, Drakula je u književnoj literaturi postao čuveni vampir, zahvaljujući romanu “Drakula“ koji je 1897. godine objavio irski književnik Brem Stoker. Prema Skitovom (W.W. Skeat) etimološkom rečniku, naveo sam ovaj podatak mojim gostima, reč “vampir“ je jedna od retkih koje su iz srpskog jezika ušle u engleski.
U čardi se te večeri služio riblji paprikaš s domaćim rezancima, pečeni smuđ i šaran, pečena paprika, uz “Žilavku“ – čuveno vino iz mostarske regije. Glavni konobar nas je pozvao da vidimo oveći kotlić u kome se kuva naš paprikaš. Pored tog kotla, tu je još dvadesetak kotlića koji su lancima obešeni ispod nadstrešnice, a ispod njih gori vatra. U međuvremenu, tamburaški orkestar svira srpske, mađarske i ciganske pesme; šef orkestra je violinista, a prate ga pet-čest tamburaša i begešar. (Begeš je vrsta kontrabasa, od kojeg se razlikuje po tome što se svira pomoću velike kožne trzalice i što ima pragove na vratu instrumenta. Begeš se redovno koristi u tamburaškim orkestrima).
Kada smo nameravali da krenemo kući, na oko pedeset metara od nas, Dunavom prolazi veliki turistički brod. Njegova svetlost duboko prodire u okolni mrak, a pozdrav grupe putnika, koji su nas primetili, nadjača rad brodskih motora. Mahali smo im, a tamburaši su u vis podigli instrumente. Profesor je dugo pamtio ovo veče i često ga prepričavao u Americi.
RAVNO SELO i BEOGRAD
Iz Sombora smo krenuli za Beograd, ali smo usput svratili kod moje sestre koja sa mužem živi u Ravnom Selu; oni su zemljoradnici. Nameravao sam da profesor vidi kako živi naše seosko stanovništvo. Profesora je oduševila lepa kuća, uređene cvetne aleje i veliko dvorište. Obišao je i detaljno razgledao lepo sređenu veliku baštu u kojoj se uzgaja raznovrsno povrće. U dvorištu je stajao traktor, a u šupi priključne mašine, neophodne za poljske radove. Svinjac je smešten ispod čardaka u kome je do polovine bilo lanjskog kukuruza. Dok smo sedeli za stolom na platou ispred kuhinje i razgovarali uz kafu i kolače, zazvoni i telefon. U to doba, telefoni su bili retkost u mnogim krajevima sveta, uključujući Evropu, pa nije čudo što je telefon u seoskim kućama Jugoslavije za profesora bilo prijatno iznenađenje.
U popodnevnim satima smo se smestili u Hotelu “Metropol“ u Beogradu, a uveče nas je profesor Ljubiša Rakić, fiziolog, pozvao na večeru u Klub književnika. Tu su profesora Rakića poznavali mnogi, očigledno je često dolazio u Klub. Razgovor je pokazao da on dobro poznaje političku situaciju u zemlji i svetu, a to veče sam, uz dobro vino, slušao mnoge interesantne priče, od zgoda u nauci do putovanja u razne krajeve sveta i spletki o poznatim ličnostima.
Kasno smo doručkovali u jednoj od brojnih kafana na Skadarliji i krenuli na surčinski aerodrom. Na pola puta, moj auto (Ami-8, slovenački proizvod, star dve godine) naglo stane. Otvorio sam haubu i ustanovio da je žica kojom se daje gas prekinuta. Bio sam iznenađen i zbunjen: da li da ostavim auto pored puta i čekam nailazak retkih taksista ili da vrebamo nekog vozača koji bi nas prebacio do aerodroma. Onda sam se setio. Izvadio sam kurblu i ručnom rotacijom upalio motor, dovod gasa u karburator sam podesio uglavljenom olovkom. Motor je radio konstantnom brzinom i automobil je mogao da se kreće u drugoj ili trećoj brzini. Ušli smo u njega i krenuli trzajem – to je ličilo na vožnju Čarlija Čaplina u nemim filmovima. Vozili smo se brzinom oko 35 km/sat i stigli oko 45 minuta pre polaska aviona. Bilo je kritično, ali, kako bi Amerikanci kazali, poduhvat je uspešno završen – mission accomplished.
Saradnju s profesorom Erdosom sam nastavio; preko leta sam posetio njegovu novu laboratoriju u Čikagu, gde se preselio iz Dalasa. Kada sam u Novom Sadu penzionisan, dobio sam poziciju naučnog savetnika (Senior Scientist) u najvećoj državnoj bolnici Amerike, Stroger Hospital of Cook County, sve dok se nisam vratio u Sombor i Banjaluku, gde sam četiri godine uređivao časopis Scripta Medica.
Pogledajte galeriju
.png)
.jpg)
