Velika promocija
Nije bilo uzaludno
Autobiografska knjiga profesora doktora Milovana Bojića je svedočenje o razvoju Klinike “Dedinje” od barake do uglednog savremenog svetskog zdanja
Knjiga, osim autorske lične ispovesti i borbe, ima i memoarski karakter posebne medicinske proze i spada u izdavački poduhvat godine; izdavač VUKOTIĆ MEDIA
Piše: Marko Radoš
Foto: Predrag Mitić
Knjiga NIJE BILO UZALUDNO, autora profesora doktora Milovana Bojića, svedoči o razvoju „Dedinja“ i ličnoj borbi autora o stvaralačkom usponu jedne klinike od barake do savremene ugledne klinike svetskog nivoa. Ova knjiga, kako je i sam autor dr Bojić istakao, predstavlja svojevrsno svedočenje o nastanku i razvoju jedne od najznačajnijih zdravstvenih ustanova u Srbiji i regionu, ali i autentična priča o ličnoj borbi, odricanju i istrajnosti.
Knjiga NIJE BILO UZALUDNO jeste biografsko-memoarskog stila, ali se može smatrati i medicinsko-menadžerskom prozom o razvoju i dostignućima srpske medicine, odnosno prvih transplantacija organa u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji.
Autor Milovan Bojić je dečak njegoševskog genetskog koda, rođen u lepom Lipovu kod Kolašina 1955. godine, Crna Gora. Dolazi u Beograd, iako je želeo da upiše književnost, otac sa strogošću naglasi: „Samo doktor“. Dolaskom na studije u prestonicu Beograd ubrzo je potrošio novac donesen u zavežljaju i po filozofiji studentskog standarda počinje da zarađuje kao student iako studijske obaveze ne zanemaruje (istovaranje uglja, raznošenje mleka beogradskoj gospodi), postaje član studentskih zadruga, ali indeks puni desetkama i potpisima čuvenih profesora, autoriteta iz medicine. Iako nije ispunio svoju želju da studira književnost, uporedo je čitao ruske i francuske klasike. Po mnogim idejama oseti se da je Viktor Igo na mladog Bojića imao veliki uticaj: „Ne postoji bolja ideja od ideje čije vreme tek dolazi“. Mladi Bojić je vrlo rano spoznao da svet u progres vuku upravo ideje, a ne lokomotive, jer je lokomotiva jedna od oplođenih ideja.
I u toku studija, kao i specijalizacija, brzo se peo stepenicama uspeha. Jednu po jednu: Istraživao, obogaćivao organizaciju profesije novim idejama znajući, pri tome, da samo znanje i timski rad stvaraju uspeh. Sa posebnom organizacionom filozofijom i menadžerskim naklonostima okupljao je najbolje timove stručnjaka, upošljavao darovite devojke i mladiće, gradio bolnice, nabavljao najsavremeniju opremu za bolnice. Pacijent je za doktora Bojića, može se smatrati i njegovim geslom, kultna ličnost, gde se disciplina meri štopericom, a humanizam otkucajem srca...
Institut „Dedinje“ izrastao je u jednu od najpoznatijih i najeminentnijih bolnica za srce u svetu. Samo u prošloj, 2024. godini, „Dedinje“ je postiglo novi rekord, čiji su kardiohirurški timovi na otvorenom srcu uradili preko 3000 operacija u jednoj maloj Srbiji i još preko 350 u Republici Srpskoj.
Promocija godine
U velikoj dvorani “Kolarčeve zadužbine”, početkom marta 2025. godine pred uglednim gostima, među kojima je bio i patrijarh Porfirije, ministar zdravlja Zlatibor Lončar, brojne ličnosti iz političkog, kulturnog, sportskog i javnog života Srbije, brojni akademici, brojne kolege, prijatelji, pacijenti i poštovaoci dela prof. dr Bojića prisustvovalo je preko hiljadu prisutnih.
O knjizi NIJE BILO UZALUDNO i menadžerskom autoritetu nadahnuto i s pijetetom su govorili: izdavač VUKOTIĆ MEDIJA, vlasnik Manojlo-Manjo Vukotić, ugledni srpski novinar a sada i izdavač, među kolegama legenda srpskog novinarstva.
Akademik Marko Bumbaširović, akademek Đorđe Radak, prof.dr Branka Dapčević, dr Marija Zdravković, episkop budimljansko-nikšićki Metodije i autor prof. dr Milovan Bojić, a odlomke iz knjige je čitao Lazar Ristovski.
Svi govornici su više govorili o ličnosti i Bojićevoj upornosti i prolaženju kroz pakao i uspešnosti u ostvarenju svog zacrtanog programa i cilja, nego o knjizi. Izdavač Manojlo Vukotić, koji je ujedno i zemljak i prijatelj, knjigu NIJE BILO UZALUDNO ocenjuje kao knjigu koja je sočno, iskreno i poučno svedočenje prof. dr Milovana Bojića jer je na rešetu sećanja prosejao svoj uzbudljivi višedecenijski život, napominjući da je Institut „Dedinje“ izrastao u jednu od najpoznatijih i najuspešnijih bolnica za srce u Evropi i svetu, naglašavajući da to nije bilo nimalo lako, pogotovo što se mladi Bojić bavio i politikom, bio i ministar. Može se slobodno reći da je u svemu tome platio ceh: Proganjan 15 godina po sudovima, sedamsto šezdeset informativnih razgovora, devetnaest tužilaca... i posle svega – nijedna kazna.
Posle svih tih preživljavanja, optužbi i kleveta, pravi prijatelji ga nikad nisu napuštali. Akademik Marko Bumbaširović se u mnogim stvarima razlikovao od kolege Bojića, on je bio komunista, a ja rojalista, ali smo se u oblasti naše struke prepoznavali i podržavali. Bumbaširović je o biografiji i stvaralačkoj upornosti mladog Bojića imao i poštovanje i pohvale, napominjući da je imao izuzetnog sluha za odabir tima. Njegove zasluge i kada su ga izabrali za najmlađeg potpredsednika Vlade Republike Srbije Mirka Marjanovića, uporno je kao ministar zdravstva prvi u istoriji medicine izborio da za sve naše klinike i bolnice vlada primi 1000 najboljih mladih lekara. U tom momentu (hiljaditi gromoglasni aplauz trajao je prilično dugo). Bumbaširović je pokazao iza sebe, reč su uzeli mladi akademik Đorđe Radak kao i profesorka dr Marija Zdravković, koji su „Bojićeve bebe“, a od tih 1000 „Bojićevih beba“ su doprineli da zdravstvo Srbije iz godine u godinu napreduje iako se to dešavalo u periodu kad je SR Jugoslavija bila pod sankcijama, a srpski narod izložen rđavim nepravednim i neosnovanim kritikama. Prof. dr Branka Dapčević, o knjizi i uspesima profesora Bojića, je sa posebnim poštovanjem isticala da njegova upornost u najkriznijem vremenu započinje najkomplikovaniji medicinski poduhvat u prvim transplantacijama organa u Republici Srbiji: „Mnogi od nas su Bojića gledali sa čuđenjem i nevericom, međutim, sa ponosom ističem da mi je čast što sam učestvovala u timu presađivanja prve jetre koju smo presadili Nikoli Vučićeviću (prvu transplantaciju srca, jetre i pankreasa uradili smo 11. jula 1995. godine, svi organi iskorišćeni su od jednog istog donora) koji je i danas, posle trideset godina, živ i danas je među nama u ovoj sali“. Teško je registrovati da je negde aplauz trajao duže i jače (u poverenju mi je dr Rade Dubajić koji je sedeo u 15. redu mislio da će od aplauza sa plafona otpadati komadići).
Nije slučajno što je mladi Bojić uvek isticao da je najvažnija želja i vizija kao i volja, odnosno moć i veština da se ona ostvari, ali to nikako ne može bez najozbiljnijeg i najodgovornijeg istraživačkog naučnog odnosa iz oblasti medicine, tako akademik Miodrag C. Ostojić, kardiolog, u svom predgovoru u knjizi navodi da nije slučajno Njegoš pisao: „Pregaocu Bog daje mahove“ i ocenjujući da je najjednostavnije rečeno da rezultati Bojićevih timova i „Bojićevih beba“ u svim oblastima kardiovaskularne medicine beleže uspeh u samom vrhu Evrope. Bojić je svojom izjavom povodom prve transplantacije: „Živ si ako ti je program živ“ dodajući da posle prve uspešne transplantacije moraju da se obavljaju po mogućnosti sve češće ako nam to uslovi budu omogućili. Tako akademik Ostojić zaključuje da je za taj nesporni uspeh Bojić nazivan Novakom Đokovićem u medicine, sa zebnjom da je pitanje hoće li mu taj uspeh biti oprošten.
Kazivanje akademika Radaka i dr Zdravković, „Bojićevih beba“ o saradnji i uvažavanju zapravo o istoriji klinike „Dedinje“ izazivao je brojne aplauze. Posle svakog govornika kritičara, Lazar Ristovski je nadahnuto kazivao odlomke iz knjige, približivši publici emotivne i inspirativne momente iz života autora Bojića sa burnim aplauzima.
Barjak istine zadeva vreme
Na kraju promocije, slobodno se može nagovestiti knjiga godine NIJE BILO UZALUDNO zapravo o svedočanstvu o razvoju „Dedinja“, odnosno o ličnoj borbi autora dr Bojića, koji se lično zahvalio na svim nagradama koje su dobili on i “Dedinje”: „Beskrajno hvala, dragi prijatelji, što ste u ovako impozantnom broju došli na promociju moje knjige. Ukazali ste mi veliku čast i pokazali poštovanje prema mom višedecenijskom radu, učvrstili ste me u uverenju da je naslov knjige NIJE BILO UZALUDNO pun, pravi pogodak. Ova knjiga je svojevrsno svedočanstvo istorije, borbe za opstanak, trajanje i uspeh jedne zdravstvene ustanove, pa je ova priča manje moja a više priča generacija vrhunskih lekara Instituta ‘Dedinje’, medicinskih sestara, tehničara i nemedicinskih radnika ove kuće“.
Prof. dr Bojić je na kraju promocije kazao da je važno da sve prekretnice, uspone, padove i udarce ostavimo zabeležene jer ako smo ih preživeli, kazao je, znači da to NIJE BILO UZALUDNO. On se ovom prilikom zahvalio svima koji su došli na promociju, izrazio nadu da će njegova knjiga biti inspiracija mladim generacijama, jer motiviše na istrajnost i veru u sopstvene sposobnosti, čak i kada se čini da su prepreke nepremostive čime je hiljaditim gromoglasnim aplauzom završena velika promocija u velikoj sali “Kolarčeve zadužbine”.
Pogledajte galeriju
.png)
.jpg)
