I sutona celog sneg je tiho pado umoran i gust.
Večeras bih nekog ugledala rado, ali njega nema.
Put je davno pust. Samo s bledog neba beloj zemlji sleće
snežni pram po pram. O, kako je bolno pred noć, kada cveće
pahuljica veje, a ti sediš sam.
(“U zimski dan”, Desanka Maksimović)
I taman što smo, zagledani u nebeski beskraj, pomislili kako prođoše i decembar i januar, a prave zime ni na pomolu, ostadosmo zatečeni u svom tom vilajetu procesa majke Prirode. Kao da se poigrava svojom snagom i svojom dominacijom te nam još jednom pokaza svoju nadmoć. Ispustivši duboki ledeni dah oštrine i ugriz nenadanih minusa, osvesti nas toliko da shvatismo da sa njom nikada nismo načisto i da su njene ćudi i misteriozne i prkosne. No, stisak je sve labaviji. Februar je u svojoj punoj dominaciji. Otkida svoje dane brzinom munje. Okreće list po list nebeskog kalendara žurno hrleći martovskim predvorjima, jer energetski dah proleća upravo otud dolazi. Iako proleće još duboko spava na obroncima naših želja, na planetarnom podijumu već se uveliko odigrava početak radne godine. Odjekuju lepeti, šire se misli, rasplamsavaju ideje, dolaze novi izazovi, nove vizije i inovacije. Obeležavaju se jubileji, planiraju se i sklapaju poslovi, postavljaju ciljevi...! Sve upućuje na nove početke i začetke. Na rađanje novih ideja koje će se utelotvoriti u novom vremenskom omotaču. Našli smo se pred novim zahtevima i novim izazovima, pred brušenjem kamena budućnosti, udišući život novim idejama i planovima i ispunjavajući svoje snove. I dok tako tumaramo kroz žilu materije poput krvi u telu čoveka i smrtnosti svega što se rodi, na krilima beskonačnog čuđenja, po stazama nade i beznađa, odigrava se taj nikad odgonetnuti teatar čovečanstva. I glumci i publika, svi su jedno i svi zajedno u istom ringu, na istim daskama ludila, u borbi za spasenje smisla, u centrifugalnom vrtlogu sudbine. I dok tako po pločnicima vremena ispisujemo sadašnjost i projektujemo budućnosti, prst Gospoda, stavlja tačke po svojoj volji, pa kako se kome zalomi i na koga prst uperi, opominjući „maloga“ čoveka na njegov položaj „praha“ u nepreglednom lavirintu univerzuma! Svedoci smo krvavih ratova, razornih zemljotresa i nesreća. Pred očima nam zgrčena i ukočena lica, suze, vapaji i beznađe nesrećnika koji su imali bliski susret sa tim pošastima. Duboko se urezuju u naše oči, naše duše i naša sećanja! Ratovi i nesreće udaraju na porodicu. Razveju je na sve strane da se nikada više ne sastavi. Odnesu krvavi vetrovi njene plodove daleko od krošnje, pa svaki truli tamo daleko, na tuđem, gde padne… Život je kao barka. Ponekad očuvana i graciozna, ponekad okrnjena, dotrajala i pocepana, ali se njiše po nemirnom i nepredvidivom okeanu života koji je donosi, nosi, odnosi, ali i potapa.
No, smelo smo zakoračili u ovu 2023. godinu. Ipak, energetski dah proleća neumoljivo zapljuskuje naše pore. Osećamo vedre vibracije! Započeli smo još jednu godinu našega žovota i pristali na sva vremenska pravila, na pisane i nepisane zakone. Život je samo osmišljena igra u dvorištima prolaznosti kroz godišnja doba i cikluse koje obogaćujemo svojom energijom. I našem novom, 115. slovnom tkanju „Medici.com“-a utkali smo svoju energiju. Misaono i znalački posložili smo brojna i značajna događanja. Zato zavirite u ovu medicinsku priču i sa srećom dočekajmo proleće.
Vaš „Medici.com“!
Vera Pušac, direktor
Pogledajte galeriju
.png)
.jpg)
