Kad u tihe letnje večeri zapali polja svitaca roj, znaj da među njima treperi i jedan koji je samo tvoj.
Treći… sto treći… hiljadu treći…broj tako sve dok pšenica zri. Tvoj svitac mora biti najveći i najsjajniji, kao i ti.
Iako te on verno prati kroz tamno polje i gusti gaj ti nikad nećeš prepoznati njegov miris i njegov sjaj.
Možda ti baš sad prođe kraj lica misleći da je suncokret žut. Da ti nije tog tajnog svica ti nikad ne bi pronaš’o put.
On samo za te sjaji u noći i samo zbog tebe postoji, znaj, ali ti nikad nećeš moći da pružiš prst i kažeš – taj!
Ma gde budeš svijao gnezda, ma gde god te odneo ptičji let, u mnoštvu drugih livadskih zvezda svetleće i on, k’o zlatni cvet. Kad god te njihov sjaj zagolica, videćeš majku i rodni kraj.
Svako srce ima svog svica, svoju livadu, reku i gaj!
(“Čudesni svitac”, Dobrica Erić)
Leto je već odavno u punom zamahu. Gospođa priroda kao da je na rulet stavila sve svoje ćudi, svoje moći, svoje pakosti, pa kako se kome i kako se gde kuglica zaustavi na tom „đavoljem točku“. I kod nas i u „belom svetu“, ovo leto se joguni, otima i prkosi i uporno hoće da bude ono što nije. Porodilo se u jutrima, ispunjenim visokim maglovitim zavesama, rosnim parkovima, vlažnim trotoarima... Boje sunčeve svetlosti i njegova toplina bile su nam čežnja i nada da će nas bar koji put ovoga leta pomilovati. Kiše nisu prestajale.Vetrovi nisu mirovali. Udruženi, jaki, moćni i silni opominjali su i konstantno opominju „maloga“ čoveka na njegov položaj „praha“ u nepreglednom lavirintu univerzuma. Poplave, bujice, požari...katastrofe i kataklizme biblijskih razmera. Zgrčena, ukočena i izbezumljena lica... Suze, vapaji i beznađe nesrećnika koji su imali bliski susret sa tim pošastima, duboko su urezani u naše oči, naše duše, naša sećanja! A onda, vreli letnji dani... Užareno sunce na prostranom i usamljenom nebu, ne zna za kompromis! Vrelina uzima maha! Nebo je zaboravilo kako izgledaju oblaci, a spržena zemlja otvara svoju utrobu, vapeći samo za kojom kapljicom kiše! Previsoke temperature, koje prelaze i 40 stepeni, iznenadile su i sami avgust! U nama i oko nas, osećaj strahopoštovanja prema letu i svoj njegovoj nepredviđenoj ćudi, čarima, ali i “pakostima”.
Ovih dana smo nekako uplašeni, tromi, umorni, istrošeni...! Kao da nam nedostaje snage i u mentalnim i u fizičkim baterijama... Čovek je mašina! Složena biološka mašina koja se „haba“ i troši, a sve što se troši to i dotrajava! Da bi produžio vek trajanja, mora da se „održava“! Treba mu odmor i dobar „punjač“, kako bi svoje mentalne i fizičke baterije dobro napunio.Trebaju mu dodiri toplote koji ga bezuslovno pozivaju na odmor i opuštanje. Harmonija cvetnih boja, orkestarski poj svitaca u vrela letnja predvečerja, buđenje ljubavi… Pod mesečevom svetlošću, leto poprima zanosne strasti. Teško je odoleti njegovom zovu i ne predati se uživanju u gracioznosti i razuzdanosti njegove slobode…
U svetlu rečenog i ekipa časopisa „Medici.com“ našla se u procepu trenutka. Između rada i zasluženog odmora, odlučila je da i ovim, 118-tim „užarenim“ koktelom, ponovo opravda status Vašeg vernog i sveobuhvatnog informatora. U njega je s dušom kombinovala i „smiksala“ sve za šta je verovala da bi Vas, naše odane čitaoce, moglo osvežiti i biti ugodno Vašim čulima na ovim ekstremnim vrelinama. Pa, „zaronite“ međ’ redove ovog osvežavajućeg pisanog „napitka“. Prijaće Vam!
Vaš “Medici.com”
Vera Pušac, direktor
Pogledajte galeriju
.png)
.jpg)
