„Sunce se, eno, kao vreteno nad gradom vrti i glavom klima. Sve je u meni danas šareno. I u tebi je možda šareno. U nama svima šarenog ima. Bila je zima. Prošla je zima. Tu negde, blizu, al’ ne znam gde je, vetar se topli vrti i smeje, čupka nam kosu i krošnje njiše. Bile su kiše. Prošle su kiše…“
(Mika Antić „Proleće“)
Radimo, planiramo, jurimo i žurimo da što brže dosegnemo imaginaciju svojih htenja koja nam zasigurno nisu neophodna za lep i srećan život. Jer pravi život i sva njegova lepota su u nama, u našem poimanju sreće i zadovoljstva! Nije sreća tamo...sutra...u raskoši materije, u udobnosti vidljivog... ona je tu, tako blizu a, nažalost, tako daleko! Toliko je daleko da, jureći sreću i zadovoljstvo, sutra i ne osetimo da se dan za danom bespovratno niže na beskonačnu vremensku nit, pa u svom tom vratolomnom nizu ponavljanja, ne okrenuvši se za “gospođom idilom“, pobegoše iz njenog ledenog zagrljaja i zatvoriše još jedan niz od 365 dana. Pobegoše u lepše i toplije, u sunčano i svetlije! Je l’ nam to proleće pompezno otvara svoje životne kapije razgrćući ostatke sivila i hladnoće zimske kraljice, koja se samopozvano zadržala i jače i duže, nego što smo očekivali i želeli ?! Ma Sunce nas hoće, ali još škilji, jer zima se ne da! Ipak, vrelinom svoje moći nadire i razgrće sivilo čineći još hladna i rosna jutra sve toplijim i milijim. Čovek je deo prirode i svi njeni procesi izazivaju nas da se prepustimo uživanju koje ona nudi na svom repertoaru, pokazujući nepreglednu lepezu svoje najdublje mašte i idejnosti, kroz najdivnije boje i procese rađanja i uobličavanja, dokazujući svu svoju dominaciju nad nama.
No, zasad je sve prilično oskudno. Krajolik još nema čarobnu punoću koju proleće donosi. Zelenilo drveća stidljivo se ukazuje, tek kao blagi sjaj, jer takav je april... pupoljci, izdanci, neizvesnost, oklevanje… April stoji između velikog snevanja i velikog skoka. April je čežnja za nečim drugim kada to drugo još nije poznato.
Izlivajući se iz svoga korita, život se razliva u mnoštvo rukavaca. Teško je unapred odrediti kojim će rukavcem uputiti svoj verolomni i lukavi “hod“. Tamo gde je život danas oplićao kao rečica u leto, toliko oplićao da mu se vidi ogoljeno i sumorno dno - sutra će poteći narasla i moćna reka. Upravo, vođeni ovom formulom, od sutona misli, do zore novog buđenja, osvanuo je i ovaj 128. aprilski broj našeg i Vašeg časopisa „Medici.com“. Zdravlje predstavlja obilje čovekovih potencijala, punoću ljudskoga postojanja, a bolest sa sobom uvek donosi osipanje snage i narušavanje same ličnosti. Stoga i u ovom broju donosimo brojne tekstove o dešavanjima u medicini, pa ostanite sa nama i, po volji, razgrćite ovaj naš prolećni buket!
„…Sad sunce, eno, kao vreteno ispreda gradom nešto šareno i miriše. Reci mi zašto s tobom u hodu odjednom danas govorim tiše i zašto misli nekud odu, pa samo trepćem i ništa više? Kad ispod lipa senke se ruše, zašto sam tako odjednom smušen, pa kad te kući iz škole pratim, sve ne bih hteo da se vratim, već dugo stojim i dugo ćutim pod vetrom toplim i suncem žutim…“
(Mika Antić „Proleće“)
Vaš “Medici.com”
Vera Pušac, direktor
Pogledajte galeriju
.png)
.jpg)
