“Ništa živ čovek ne može izgubiti što mu jedno proleće ne bi moglo povratiti, niti može čovek biti trajno nesrećan dok Bog daje da se duša leči zaboravom i zemlja obnavlja prolećem.”
Ivo Andrić
U nama i oko nas, u drhtavim krošnjama, među pupoljcima oko kojih se pletu tanjušne paučine, u spletovima grančica… oživljava proleće. April u punom kalendarskom blesku odoleva zimskoj okoštalosti. Je l’ nam to proleće pompezno otvara svoje životne kapije, razgrćući ostatke sivila i hladnoće gospođe zime, koja se samopozvano zadržala i jače i duže no što smo očekivali i nego što smo želeli?! Ma Sunce nas hoće, ali još škilji, jer gospođa zima se ne da! Ipak, vrelinom svoje moći nadire i razgrće sivilo čineći još hladna i rosna jutra sve toplijim i milijim. Čovek je deo prirode i svi njeni procesi izazivaju nas da se prepustimo uživanju koje ona nudi na svom repertoaru, pokazujući nepreglednu lepezu svoje najbujnije mašte i idejnosti. „Topli točak nebo ore i otvara sve prozore a zavese, te neveste, gledaju u bele ceste...i čekaju, lepe, mirne, da ih topli vetrić dirne.“ Ovako naš veliki i dragi Dobrica Erić besedi o proleću! No, zasad je sve prilično oskudno. Krajolik još nema tešku punoću koju proleće donosi. Zelenilo drveća još se ukazuje tek kao blagi sjaj, jer takav je april... pupoljci, izdanci, neizvesnost, oklevanje. April stoji između velikog snevanja i velikog skoka. April je čežnja za nečim drugim kada to drugo još nije poznato. Pred emocionalnom katarzom doživljavanja prirodnih preobražaja u širokim dvorištima mladog proleća, uživajući u besprekornim potezima prirode, nismo ni trepnuli, a opet smo tu i ponovo svi zajedno! I šta je lepše od tihe prolećne večeri dok hodamo, iščekujući novo sutra koje obećava, a u isti mah ne zapostavljajući nijedan sadašnji tren, jer sve što čini život JE SAMO SAD! No, izlivajući se iz svoga korita, život se razliva u mnoštvo rukavaca. Teško je unapred odrediti kojim će rukavcem uputiti svoj verolomni i lukavi hod.Tamo gde je život danas oplićao kao rečica u leto, toliko oplićao da mu se vidi pravo dno - sutra će poteći narasla, velika i opasna reka. I baš tako! Korona virus nam je ušao u život, bez pitanja, bez naše kontrole i to na velika vrata. Veća je od nas epidemija i u određenom smislu nije shvaćena. Jača je od svakog neprijatelja od krvi i mesa. Snažnija od svakog superheroja koga smo dočaravali u svojim maštanjima i u filmovima. Povremeno nas preseče misao da ćemo možda ovoga puta, u ratu protiv nje, uistinu izgubiti. To je misao koja se odmah odbacuje, jer kako bismo uopšte mogli izgubiti?! Pa mi smo ljudi 21. veka! Moderni smo, kompjuterizovani, naoružani nebrojenim oružjem i sredstvima za uništavanje, zaštićeni antibioticima, imunizovani… Ipak, nešto u ovoj epidemiji kaže da su pravila igre ovoga puta drugačija od onih na koja smo navikli, zapravo, toliko drugačija da se može reći da, zasad, u ovoj igri nema pravila! Sa strahom, svakoga sata prebrojavamo bolesne i mrtve, dok neprijatelj koji je nasrnuo na nas ne pokazuje znake zamora ili usporavanja, dok kosi među nama bez prekida, a koristi naša tela da bi se umnožavao!!!
U našem novom, 104. slovnom tkanju, porođenom u ovoj gustoj razarajućoj magli, čitajte još...
Vaš “Medici.com”
Vera Pušac, direktor
Čovek je rođen da radi, trpi i da se bori. Ko tako ne čini, mora propasti!
Nikola Tesla
Pogledajte galeriju
.png)
.jpg)
