НАТО агресија на СРЈ
Да се вјечно памти
Медицинско-биолошка, социопатолошка искуства и посљедице НАТО агресије или сусрета са злодусима новог свјетског поретка
У организацији Факултета за пословне студије и право Универзитета „Унион - Никола Тесла“ и Института за срспку културу Приштина - Лепосавић у Београду је 25.3.2024. одржан Међународни научни скуп „НАТО агресија на СРЈ – да се вечно памти“ у чијем су раду узели учешће бројни генерали и официри, припадници Војске Југославије и Војске Републике Српске, јавни дјелатници, научни радници из Србије, Републике Српске, Италије и Грчке. Догађају су присуствовали и изасланици одбране НР Кине и Руске Федерације, као и представници Српске православне цркве, Универзитета одбране, студенти и ђаци. Подршку скупу дали су Министарство одбране, Министарство унутрашњих послова и Министарство просвете Републике Србије, а научни одбор окупио је највредније српске научне ствараоце. Уметнички печат догађају дали су познати умјетници Оливер Њего и Никола Рацков, а посебан ефекат изазвала је интерпретација пјесме „Журављи“. Одата је пошта жртвама НАТО агресије, као и страдалима у злочиначком терористичком нападу у Москви. Видео-линком скуп је поздравила и о посљедицама НАТО агресије које се и данас осјећају, од међународног права до екологије, медицине и економије, говорила је професорка Московског државног института за друштвене односе (МГИМО) Јелена Пономарјова. Италијански адвокат Тартаља и адвокат из Ниша Срђан Алексић говорили су о судским процесима који се воде пред тамошњим судовима због повећане инциденце малигних обољења код италијанских војника који су били учесници контингента међународних мировних снага на КиМ које су посљедица присуства осиромашеног уранијума и осталих тешких метала у њиховим ћелијама, што је утврђено лабораторијским анализама које су тамо извршене. Пенетратори на Космету и даље зраче и представљају огроман ризик за цијело наше географско подручје и сваког појединца о чему свједочи пораст инциденце малигних обољења, као и чињеница да се и дјеца рађају са карциномима. Такође, поражава чињеница о којој је говорио адвокат Тартаља да је НАТО пакт „правним имунитетом“ заштићен од тужби пред домаћим судовима због злочина који и даље траје. Указано је на потребу мобилизације наше научне заједнице и здравствене струке са тим у вези. Генерали Бранко Крга, Спасоје Смиљанић, Живомир Нинковић подсјетили су на геополитичке и војне посљедице агресије и херојски отпор који су Војска Републике Српске 1995. а Војска Југославије 1999. године, пружиле вишеструко надмоћнијем агресору, као и свим оружјима која су први пут употребљена на нашим просторима, попут крстарећих навођених ракета, графитних бомби и много чега другог... Представљене су и наше херојске бригаде. Говорило се о најбруталнијем кршењу међународног и ратног права, као и о ефектима прљаве медијске сатанизације нашег народа које трају и данас.
У раду скупа је узела учешће проф. др Елизабета Ристановић која је својим запаженим излагањем и интелектуалном пронициљивошћу, аналитиком, знањем и патриотским набојем дала осврт на „Медицинско-биолошка и социопатолошка искуства и посљедице НАТО агресије или сусрета са злодусима новог свјетског поретка“. Излагање члана нашег Уређивачко-научног конзилијума преносимо у цјелости.
Уважени генерали, официри, браниоци отачаства, драги професори и студенти, ствараоци, пријатељи наше земље и страдалног народа
Посебна ми је част и признање што сам уврштена међу говорнике данашње конференције чија је мисија и циљ да отргне од заборава злочин који је над нама почињен. НАТО агресија на Савезну Републику Југославију била је шести рат који је српски народ водио у 20. вијеку, а сваки је био упаљен од насилника који су долазили ван наше земље, увијек са истим задатком, да нам отму простор, родитељски дом и прађедовско тло, да затру трагове нашег постојања и поробе нас. Те, 1999. године, били смо свједоци нечега што писана историја до тада није познавала, а што је убрзо, нажалост, постало стварност и стандард ратова који су вођени против многих суверених и независних држава. Седамдесет и осам дана су над нашим небом летјели јахачи апокалипсе, сијући страшни огањ, страх, болести, мрак, смрт, тровали нам атмосферу, тло, разарали гробове, рушили мостове, убијали и живе и мртве. Подаци о броју пројектила са осиромашеним уранијумом, чињенице о количини штетних материја које су се излиле из наших хемијских, нафтних и енергетских постројења с несагледивим посљедицима које и данас осјећамо, а које се прије свега огледају у броју обољелих од малигних обољења, дјеци која се рађају са деформитетима, нарушеним одбрамбеним снагама, тј. колективном имунитету наше популације, као и сурове чињенице да је над нашим простором и народом, али што не рећи и над цијелом Европом, извршен и геноцид и екоцид, углавном су нам добро познате иако су дуго, нажалост, биле намјерно обавијане мраком заборава који је био раван самом злочину. Тако је требало да буде плаћена наша улазница у свијет оних који нас никада нису разумјели, нити нас по својој духовној суштини и природи могу разумјети. У том суровом експерименту, усидрени попут Нојеве барке у општем потопу морала и духа, изабрани смо за пробу и постали смо мета ђавољег хаоса. Тада најмоћнија држава свијета, која је моћ претворила у право, а у своје право уткала насиље, заједно са својим савезницима и сателитима, сматрајући да је дошло вријеме да коначно загосподари планетом и њеним ресурсима, као и умовима људи, из Србије је започела свој поход на непослушне, користећи највеће научне и технолошке изуме цивилизације претворене у моћно оружје. Да би у томе успјели, сазидали су медијске фабрике за производњу лажи, мржње, суровости и бешчашћа, а све са циљем поништења свакога ко се постави као препрека остварењу њихових наума. Већ тада је било јасно да се назире духовна истрошеност Европе и да се у мозговима надзлочинаца праве планови будућих уређења људских друштава, заснованих на душевној пустоши и глобалном мраку роботизованих и послушних појединаца, са јединственом Свјетском владом која би за све слободоумне била нека врста Страшног суда.
Уосталом, на ту љубав човјека према злу коју је он кроз своје трајање непрекидно усавршавао, упозорио нас је наш славјански пророк Достојевски у својим „Записима из подземља“ још 1864. године, истичући да ће цивилизовани Европљанин будућности засигурно бити биће крволочније од Атиле. Ми који смо били достојни да читамо и разумјемо Достојевског и да научно-егзактно анализирамо и предвиђамо процесе нисмо били изненађени, као што смо и савршено знали да у том и таквом, нечовјечном и неприродном поретку, ма шта о томе мислили појединци из наших редова, за нас дефинитивно никада неће бити мјеста, јер оно уосталом није ни планирано.
НАТО агресија и њене посљедице могу се разматрати са различитих становишта, са аспеката различитих струка, али будући да је наука једна и јединствена, интелектуалац мора да разумије и посматра срж неког проблема сведимензионално. Наш национални и државни простор неспорно представља историјски мост између култура, религија, економских групација, вриједносних опредјељења, колективних искустава и визија будућности. Управо сви ови фактори несумњиво доприносе и формирању двије поларизоване снаге у нашем бићу - једне, већинске, која на сваки сигнал опасности снажно активира слободарски и херојски дух и друге, мањинске али, нажалост, увијек довољно гласне, са уграђеним енграмом који значи спремност за потчињавање и прихватање колонијалног статуса.
Гледано кроз медицинско-биолошку и социопатолошку призму, уочљиво је да су се збивања током злочиначке агресије одвијала по обрасцу, који је такође постао правило понашања присутно и данас на свјетској сцени. Зато је наша обавеза да свијету покажемо лик надзлочинца коме смо се супротставили и чији је помпезно истицани лажни морал током агресије на нашу земљу потпуно огољен. Наша је обавеза и да увијек свједочимо о отпору и хероизму нашег народа, полазећи од чињенице да је хероизам прије свега психолошка и духовна, а тек онда и свакако много мање физичка категорија.
Агресори и њихови планери пажљиво су радили на смишљању монструозних злочина, њихове бездушне психопате извршавале су их са безбједне удаљености, а затим су злочине подметали жртви, оптужујући за своја недјела најистакнутије појединце или цијели народ који је на мети агресије. Жртву је, логично, требало казнити за њихов злочин, што представља израз најниже хипокризије самопрокламованих промотера демократије, хуманизма и универзалних вриједности. Све се одвијало по физичком принципу обнављања догађаја, појачавања интензитета и умножавања, уз обилато коришћење доступних електронских средстава комуникације и пропаганде како би се насртало на чула и подсвијест сваког појединца. Бомбардовање је вршено једновремено на цијелом нашем историјском и државном простору. Практиковано је и поновно гађање већ уништених циљева. Гађани су мостови, путеви, телевизијски центри, резиденција предсједника, болнице, фабрике, а на крају и енергетска постројења што је у себи носило симболичку поруку да све треба завити у мрак, а свакодневни живот учинити немогућим. Био је то дио плана да се мраком, огњем и смрћу произведе страх и сломе отпори непокорних уз брижљиво коришћење најсофистициранијих медицинско-биолошких и социопсихолошких сазнања. Остварење тог циља отворило би врата за поробљавање, преузимање ресурса и организацију нашег природног и животног простора по њиховим мјерилима.
Насртање на душевно стање народа било је вршено и са циљем продубљивања поменуте наслијеђене склоности ка подјелама и појачавањем притиска на најважније механизме психолошке одбране. Нарочитом притиску били су изложени они појединци који представљају носиоце снага интелектуалног и духовног, као и политичког и војног отпора, посебно вође.
Креатори и идеолози овог сатанског посла имали су, неспорно, много стручних знања из разних области, па су непогрешиво знали шта изазивају њихова поступања. Наиме, знали су они да се на такав начин код људи успоставља стање хроничног стреса који се непрекидно појачава, уз повремена, акутна изненађења. Научно је верификована чињеница да хронични стрес може разорити имунобиолошку равнотежу и изазвати поремећаје нервног система као регулаторног и контролног центра свих наших животних функција, док акутни удари изазивају изузетна оптерећења, прије свега кардиоваскуларног система до тренутног слома функције. Хронична напрезања стимулишу лучење кортизола који, како рекох, слаби имунолошки систем, изазива или погоршава психосоматске, инфективне и друге болести доводећи до низа функционалних и органских оштећења. Такође, стање сталне анксиозности и депресивног расположења резултира психофизичком исцпрљеношћу коју прате дифузни болови у цијелом организму. Наравно, све ово се дешава код склоних особа у којима се тако ломе снаге отпора.
Вратимо се на медијску сатанизацију која је претходила и пратила тепихе бомби којима су нас засипали, ту чудовишну злоупотребу медија, како би се истински циљеви заодјенули у костиме хуманости, док би се сликом и ријечима насртало на чула, а злонамјерним тумачењем ментално стање гледалаца претварало у обичне пријемнике. Дописници страних медијских агенција често су тих дана посјећивали и нашу ВМА, а ми смо, наивно вјерујући у искру хуманости, посјете доживљавали као прилику да им покажемо трагичне учинке њихових покушаја да на нашем простору успоставе „мир, слободу и демократију“. Међутим, они су остали нијеми на патње и ране наших људи и дјеце, увијек тражећи само рањене Албанце. Чак ни њихове ране које смо ми видали, нису изазивале никакве реакције, човјек се у овим роботизованим људима није могао пробудити, јер су они само извршавали своје домаће задатке. Знали смо да нису читали Достојевског, можда за њега нису ни чули, али је било нужно размишљати о степену емотивне интелигенције дописника тако моћних медијских агенција, као и њихових уредника који су се са екрана својих сервиса обрушавали на нас подједнако снажно, као и њихове бомбе. Ништа се није промијенило ни када смо једне ноћи доживјели сатански пир у непосредном окружењу и апокалиптични огањ у нашој установи. Схватили смо да у њима нема горива за производњу људског добра, да су лаж и насиље основа на којој обликују осјећања и мисли гледалаца и непогрешиво смо разумјели да никада неће бити могуће успостављање било каквог додира наших менталних бића.
У маниру истинских научника, трагали смо и за могућим објашњењима. Прво, јасно је да су постојале разлике у склопу нашег и њиховог несвјесног памћења, о чему свједочи и познати неуролингвиста Чомски истичући да је употреба терора дубоко урезана у њихов национални карактер, јер су своје куће градили на суровом поништењу права на живот онима којима је то била домовина и који су живјели у складу са природом. Зло је, дакле, било у бити њиховог колективног памћења, али је љубав према злочину непрестано усавршавана и обнављана.
Заставе слободе и демократије којима су толико махали и залуђивали људе широм планете, за све који су хтјели да виде, спаљене су неповратно агресијом на СРЈ. Била је то борба Давида и Голијата која је и имала библијски исход. Голијат је имао превише снаге и чинио савршено нечовјештво, док је Давид имао ума и разума, али и срце које се гријало на косовском завјету и ватрама слободе. Хамлетовска дилема за нас није постојала, знали смо да морамо бити и опстати, за нас је постојао Његошев позив да тирјанству станемо ногом за врат и његов усклик: Нека буде што бити не може! Ма колико савршена средства и науку имали, одговор на снагу и хероизам српског народа они нису знали, јер се није могао наћи у рачунарима Пентагона, нити било гдје, он је био сакривен у унутрашњој снази која се калила кроз сталне наметнуте нам ратне пожаре. Само мали дио међу нама увијек проналази неке наше кривице, у њима постоје неуролошки записи јањичарског духа који освајачима нуди узалудну наду за отварање капија нашег дворишта. То су они, како их је описао Његош „мали људи којима је својствено да лоше говоре о свом народу.“ Ако наше „кривице“ заиста има, онда је у томе што смо кућу саградили на размеђи свјетова и што памтимо историјска страдања, док незалијечене ране предодређују облик и снагу нашег отпора на сваку опасност отимања слободе и гажења достојанства, што не постоји у формулама свјетских планера, као што нема ни изузетних и смјелих појединаца који су увијек у тешким временима крчили пут нашем народу, били на његовом челу, командовали јединицама и снагу наших архетипских умијећа сједињавали у матицу одбране која се укротити не може.
У нама се и те 1999. године, као и увијек у сличним приликама, пробудио специфичан код историјског памћења које нас је приводило знању да се морамо бранити свом снагом нашег физичког, душевног и духовног бића. Избора није било, али смо знали што и данас знамо да наше небо мора бити небо слободе и само наше заувијек. Притисци на нашу земљу и народ трају и даље. Нова су само средства и технологије којима се служе. При том, савременици смо и тектонских друштвених потреса и промјене геополитичке архитектуре свијета. У таквим ситуацијама, управо због свега преживљеног, наш човјек, природно, више од свих на планети доживљава унутрашњи немир који поприма значење нестрпљивог ишчекивања неког бољег, човјечнијег, љепшег свијета и времена. Ипак, друштвени процеси имају своју закономјерност и трајање. До тада се морамо окренути себи и посветити свом духовном узрастању и препороду, усправљању и јачању кичме, ма како околности дјеловале тешке. Наше духовне и традиционалне вриједности морају бити одмах реафирмисане, а прије свега снага породице и образовног система. Наша дјеца дуго уче стране језике, опсједнута су компјутерима и технологијом, а скоро ништа не знају о снази духа и народа коме припадају. Разумијевање тајни људске природе помоћи ће нам да разумијемо и душевни склоп оних који нас кроз историју стално злочинима походе, као и да разобличимо њихове планове и ојачамо снаге отпора прихвативши чињеницу да нам је судбина намијенила непрекидну борбу за опстанак и слободу, која, како каже Чомски, никада није завршена. Наша је будућност побједа добра, а казна свих Раскољникова и Карамазова стићи ће неминовно и савремене Велике инквизиторе, а њихове наказно схваћене вриједности изгубиће се у сопственом мраку. Хвала на пажњи! Живјела Србија и васколики српски род!
Проф. др Елизабета Ристановић
Pogledajte galeriju
.png)
.jpg)
