Dr Emilija Petrović
Hirurgija je poverenje
Biti doktor i hirurg u Srbiji je teško, a biti žena kardiohirurg još teže. Po završetku fakulteta imala sam priliku da odem i nastavim usavršavanje i rad u inostranstvu, u Italiji, ali sam, uprkos činjenici da sam, kao i veliki broj mladih lekara u Srbiji, bila nezaposlena, odlučila da ostanem u svojoj zemlji i ostvarim svoj san. I kada mi i danas posle toliko godina neko postavi pitanje zašto nisi otišla, ja ne umem da dam konkretan odgovor na to pitanje. Nekako se uvek setim jedne rečenice, koju je izgovorio neko koga vrlo poštujem i koji je uzor mnogih mladih kardiohirurga u zemlji i koji je kao odgovor na isto pitanje jednom rekao: «Ostao sam ovde, zato što je valjda u Srbiji najlepše». Još u osnovnoj školi sam znala da ću biti doktor, nekako ništa drugo nije postojalo za mene i sav moj rad, trud i učenje su bili usmereni samo ka tom cilju. Na prvoj godini fakulteta sam, shodno svom karakteru i temperamentu, shvatila da internističke grane medicine nisu za mene i da je hirurgija moj jedini izbor. Prisećam se sada koliko sam bila fascinirana kada sam prvi put posmatrala operaciju na otvorenom srcu. Bila sam još student kada sam gledala vesti o prvoj transplantaciji srca koja je urađena na Klinici za kardiohirurgiju KCS. U tom trenutku mi se činilo nemoguće da ja budem deo te priče. Smatrala sam da nisam dorasla kardiohirurgiji, jer ona je bila rezervisana za muškarce, za studente koji imaju podršku, i finansijsku i logističku, jer kardiohirurgija je i težak, ali i skup sport, jednostavno iz moje perspektive tada nije za nekog ko je mala studentkinja iz provincije. Ali da biste ostvarili svoj san morate biti hrabri, morate marljivo da radite i učite i na kraju ćete sigurno uspeti ako idete tim, jedinim ispravnim putem. Ljubav prema hirurgiji, ogroman rad, malo talenta i mnogo borbe, doveli su do toga da sam danas specijalizant završne godine iz kardiohirurgije na Klinici za kardiohirurgiju KCS, sa velikim brojem asistencija na operacijama i brojem provedenih sati u operacionoj sali. Kada sam upisala specijalizaciju, prijatelji i kolege su me nagovarali da odustanem, da izaberem neku drugu granu medicine, zato što je kardiohirurgija jedno od najtežih zanimanja. Roditelji su oduvek bili moja najveća podrška i razlog da ne zastanem nikada na svom putu ka cilju. Ostvarujući svoj san njih sam učinila ponosnim i to mi je jedan od najvećih životnih uspeha. Kardiohirurgija je način zivota. Ne samo posao. Ne samo zanimanje. Kao kraljica medicine, ona od vas zahteva određeni lifestyle na koji morate da pristanete ako želite da postignete uspeh i rezultate. Radni dan kardiohirurga traje 24h, sedam dana u nedelji, 365 dana u godini. Podrazumeva se vaša dostupnost za pacijente i za vreme vikenda, praznika, odmora, spremnost da ustanete iz kreveta usred noći i dođete na kliniku da rešite nastalu komplikaciju ili uđete u salu da operišete. Uz sve to morate biti nasmejani i dobro raspoloženi pred pacijentima i ne smete dopustiti da bilo koji privatni problem remeti vaš rad. Kardiohirurški pacijenti su, nažalost, najteži pacijenti, kod kojih postoji ogroman strah da li će preživeti. I osim hirurgije, njima je i te kako potrebna i pažnja i podrška i razumevanje, koju ste dužni da im pružite. Operacije traju u proseku po nekoliko sati, tako da hirurg samo u sali dnevno provede 8h-10h. Zato morate biti spremni i fizički i psihički. To je jedna vrsta treninga koju morate svakodnevno da obavljate da biste svakim danom bili sve bolji i bolji. I neko će, s pravom, pitati koja je satisfakcija tog posla? Da biste se bavili kardiohirurgijom morate da volite taj posao. To je preduslov da postignete rezultate. Jer kost-benefit odnos u kardiohirurgiji je vrlo loš. Morate izaći iz svoje komforne zone, morate raditi više od drugih, postavljati sebi stalno veće i više ciljeve. Satisfakcija koju dobijete je ta da ste nekom spasili život. Kada vas pacijent posle završenog lečenja pogleda u oči, stegne ruku i kaže hvala što ste mi spasili život.Poverenje pacijenta je nešto što je najbitnije u odnosu lekar-pacijent. Svaki put kada uđem u operacionu salu setim se rečenice - «Hirurgija je poverenje». Držeći u rukama nečije otkucaje srca, vi držite nečiji život u rukama. Život nekoga kome jeste bitno kako vi rašivate i sašivate. I kada izgovorite: «Skalpel, molim», vi za pacijenta koji leži na operacionom stolu postajete ili Bog ili čarobnjak, zavisi od toga u šta verujete.
Pogledajte galeriju
.png)
.jpg)
